КАКО ПРОНАЋИ ЖЕЉЕНИ ЧЛАНАК НА БЛОГУ?

Упутство за претрагу:

Испод овог упутства ћете уочити могућност Претражи овај блог. У бело поље унесите неколико кључних речи за претрагу. Кликните на претрага. У средишњем делу блога, где су чланци, изнад последњег чланка ће се појавити списак постова који садрже кључне речи.

Испод цитата имате и Ознаке за чланке. Кликом на одређену ознаку отварате све чланке из те групе.

У Архиви чланака, кликом на троуглић поред одређеног датума отварате наслове чланака из те седмице. Појединачно чланке отварате кликом на њихов назив.

Горе, испод назива блога исписани су називи страница(20). У њима су разврстани сви садржаји блога. Странице садрже линкове ка одређеним сајтовима или чланцима на блогу.

среда, 13. мај 2015.

*СПОРТ - основно

СПОРТ
     Појам спорт се везује за различите активности које људи изводе ради: разоноде, развоја тела, побољшања способности или надметања. Спортови су производи вештина неопходних за преживљавање попут трчања, пливања, лова, јахања, борења, гађања... Први спортови су се појавили у древном Египту, Грчкој,  Кини. Пун развој доживели су у XIX веку, када су утврђена и њихова правила.
     За најмлађе ученике наше школе ево основних правила омиљених спортова.
Кошарка

     Екипе имају по пет играча на терену и седам на клупи за резервне играче.
     Утакмица траје 4x 10 минута, а код нерешеног резултата још 5 мин. у продужетку до коначне одлуке.
     Напад траје 24 секунде.
     Сваки кош доноси 1, 2 или 3 поена.
     Играње ногом није дозвољено.
     Играчи могу да дриблају, воде лопту, додају и шутирају на кош.
     Сваки играч може да направи 4 прекршаја, а након петог напушта игру.

Одбојка
     Одбојку играју 2 екипе са по 6 играча на терену и 6 резервних играча.
     Победник је екипа која добије 3 сета са по 25 поена. Код изјадначења разлика мора бити 2 поена.
     Код  резултата 2:2 у сетовима игра се тај-брејк до резултата 15 поена.
     Екипу чине: техничар, коректор, средњи блокери, примачи и либеро (не игра у нападу).
     Ротација се врши у правцу казаљке на сату.
     Током напада се комбинују највише 3 потеза.
     Поен се добија када лопта падне у поље противника или се одбије од противника ван.

Рукомет 
     Екипе имају 6 играча и голмана.
     Утакмица траје 2
x 30 минута.
     Са лоптом у рукама могу се направити највише 3 корака.
     Играчи не смеју да повреде голманов простор од 6m од гола.
     Казнени ударци су седмерци.
     Груби прекршаји се кажњавају искључењем на 2 минута, а после трећег добија се црвени картон.

Мали фудбал
     Екипу чине голман и 4 играча у пољу.
     На клупи је још 7 играча.
     Број измена је неограничен.
      Утакмица траје 2 x 20 минута уз заустављање времена код прекршаја.
     Пенал се изводи са 10m, а за теже прекршаје са 7m.
     Важи правило нагомилавања прекршаја, па после бонуса од 5 сваки следећи је пенал.

Стони тенис
       Игра се одвија по сетовима.
      Победник мора да освоји 4 сета.
     У сету треба освојити 11 поена, а минимална разлика је 2 поена.
     Сваки играч сервира 2 пута узастопно, па следи промена.
     Сервира се из отвореног длана на 15cm иза ивице стола.
     Опрема за стони тенис су: рекети, лоптица, мрежа и сто.


(Александра Ђорђевић, професор физичког васпитања)


*Свако дете срећног лица чува једна породица - састави

Свако дете срећног лица чува једна породица

      Имати некога да волимо и ко ће нас волети, велики је благослов.
      Моја породица је та која ме безусловно воли, пружа ми снагу и сигурност. Чланови моје породице ме подржавају у свему, храбре ме када ми је тешко и када сам неодлучна.Родитељска љубав је, по мом мишљењу, краљица свих љубави. Она је темељ нашег живота, са њом смо рођени, заштићени и срећни.Моја сестра близнакиња је моја звезда водиља, моја светлост. Брат је у мом срцу заузео посебно место. Његова доброта, искреност у очимадају ми снагу да се борим, истрајем и будем срећна. Они су моја оаза срећа и мира којој се увек враћам после напорних бура и олуја које ми намеће живот.
      Ујутру, када се пробудим волим да ме сестра и брат пољубе. То ми улепша дан. Често ме изненаде неким цртежом или дивном поруком. Мој млађи брат поклоне увек оставља испред улазних врата, да би изненађење било веће. Волимо да се смејемо, шалимо, радујемо неким ситницама које нас испуњавају и чине срећним.
      Родитељи су успешним васпитањем наше душе украсили чистотом, толеранцијом, хуманошћу, добротом. Срећна сам када ме с благословом испрате, нежно посматрају, загрле. Искрена сам и увек им кажем шта ме мучи. Узајамна љубав и пажња су осећања која нас држе на окупу.
     У глави ми одзвањају стихови: ,,Да знаш колико сам ноћи узнемирене и бесане
                                                          дрхтао крај твог узглавља, покривао те и пазио...''

Да, родитељи су нас одгајали, дрхтали, преживљавали наше туге и радости. Увек сам се трудила да им за узврат подарим радост, да буду поносни на мене. Не требају нам материјална богатсва ако нисмо срећни у својој породици.
      Кажу да ,,све срећне породице налик су једна на другу; свака несрећна породица, несрећна је на свој начин.''  Моја породица је за мене светиња. Верујем да и остале срећне породице личе на њу. Желела бих да оне несрећне превазиђу све своје проблеме, јер за срећу никада није касно. Њу ћемо, ако чиста срца посматрамо, пронаћи у малим стварима.
      Волела бих да у мојој породици увек владају слога и мир јер ћу тако бити и остати деце срећног лица кога чува породица. То исто желим и свим породицама овога света.
(Марта Младеновић, 6. разред
ОШ ,,Јован Аранђеловић''
Црвена Река)


Свако дете срећног лица чува једна породица

      Док су деца мала родитељи у својим рукама држе сидро којим животе своје деце везују за себе да би их правилно васпитали и усмерили да постану прави и срећни људи.
      Волим своју породицу. Та истинска посвећеност и узајамна приврженост су нам путоказ ка свевишњем и животу. Постојаност љубави према ближњима води ка срећи и спасењу.породицу не бирамо. Она је Божји дар нама, као што смо и ми њој.
      Често размишљам о својој, али и о другим породицама. Колико само, поред срећних, има и тужних и несрећних породица. Размишљам о деци која у њима живе, о њиховој тузи и болу. Сви ми који смо ушушкани у топлом дому понекад нисмо ни свесни колико несрећне деце има у нашем окружењу. Ја њихову бол осећам као своју. Они нису имали ту срећу да, попут мене, моје сестре и брата, живе у нормалној породици. Од наших родитеља ми усвајамо праве људске вредности. Они су наши узори. Никада нисмо људе поштовали због богатства, скупе одеће... Код нас су увек на цени били доброта и племенитост. Сматрам да је свако власник своје савести и осећања.
      Док смо млади излијемо своју особеност у јединствен непоновљив калуп и већ смо на пола пута до циља. А наш циљ је да изнедримо племениту и срећну породицу. У мојо породици највише ме усрећује осмех на лицу брата и сестре. Мој брат је дивна особа која ме увек изнова изненађује зато што има одговор на свако питање. Пуно га волим и увек му допустим да ме победи у пикаду. Са сестром решавам све проблеме, делим своје тајне. Само њено присуство чини ме задовољном и тешко ми је када смо раздвојене.
      Једна мудра мисао каже:  ,,Породица је драга хоботница из чијих пипака се никад у потпуности не успемо спасти, нити заправо, дубоко у срцу, желимо да се спасимо.''
      Помозимо оној деци која нису срећна као ми. Чврсто загрлимо тужно и пружимо им утеху! Будимо људи! Учинимо да се и њихова лица озаре!


(Младеновић Миљана, 6. разред
ОШ ,,Јован Аранђеловић''
Црвена Река)



     

*САСТАВИ: ,Пролеће'' и ,,Лето''

Пролеће

       После дуге и хладне зиме долази пролеће. Тада све некако оживи. Како је пролеће лепо! Најлепше годишње доба!
       Природа се буди и сви смо одмах веселији. Мириси пролећа се шире свуда око нас. Опијају нас и маме напоље. А када изађемо осећамо се као у бајци. Све је тако живо, живахно и весло. Птичице певају своје најлепше песме. Пчелице зује и лете са цвета на цвет. Лептири се хвале својим прекрасним бојама и шарама. Свуда се шири мирис разнобојног цвећа.
      Дрвеће је окићено нежним цветићима и личи на принцезе у вечерњим тоалетама. Из даљине допире жубор бистрог планиског потока.
       ,,Кад пролеће дође, све на боље пође.''


Лето

Дошло је сунчано лето
И сви се осећају лепо.
Сунце сија, сви се веселе,
Букете и осмехе деле.
Али, лето ће ипак проћи,
Јесен, па зима за њим доћи.

(Емилија Раденковић,  4. разред
ОШ ,,Јован Аранђеловић''
Црвена Река)


*САСТАВИ: Био (била) сам неповерљив-а


Био сам неповерљив

     Правило је да сам увек лоше прошао када нисам прихватио савет родитеља. Раније ми се чинило да могу нешто да урадим боље и од маме и тате.
      Испред моје куће налази се високо дрво кајсије. И ако ми је било забрањено да се на њега пењем, то ми је било омиљена забава. Уживао сам да се љуљам по високим гранама када мама и тата нису били код куће.Волео сам да људе посматрам са висине, све док се једног дана нисам закачио за грану. Огребао сам стомак и руке. Веома сам се уплашио. Сестре су ми помогле да сиђем с дрвета.
      Није ми јасно зашто нисам послушао. Мислим да сам био неискусан и радознао. Родитељи су ми опростили, они су деци најбољи пријатељи. Сада, када сам мало старији,  трудим се да прихватим сваки савет и не будем неповерљив.
(Илија Младеновић, 3. разред
ОШ ,,Јован Аранђеловић''
Црвена Река)



Била сам неповерљива

     Свакоме се деси да некада буде неповерљив. Дешава се то и одраслима, али чешће деци. Међу њима сам и ја.
     Био је хладан зимски дан. Један од оних досадних дана када време споро пролази. Док сам седела у соби и читала књигу повремено сам провиривала кроз прозор. Снег је вејао без престанка. То ме је мамило да изађем напоље, и ако су на телевизији јавили да је велика хладноћа. Ипак, моја жеља је била јача од свега, па и од мраза.
     Мама ме је упозоравала да за излазак обучем јакну, обујем топле чизме, ставим капу и шал и навучем најдебље рукавице. Чинило ми се да је то много компликовано и да ми одузима доста времена. Нисам планирала да се дуго задржавам напоље. Била сам неповерљива и помислила да се ништа неће десити ако на кратко изађем без те топле зимске одеће.
      Међутим, то ме је коштало здравља! За само петнаест минута, колико сам провела на хладноћи, прехладила сам се и добила високу температуру.
      Кажу да се човек учи на грешкама. Ја сам управо то урадила. Било ми је жао што нисам послушала мајку. Од тада сам поверљивија према њеним саветима.

(Мина Игњатовић, 3. разред
ОШ ,,Јован Аранђеловић''
Црвена Река)



*САСТАВИ: ,,Мој најдражи поклон'' и ,,Мој љубимац''


Мој најдражи поклон
     Ближи се Нова година. Као и сва остала деца и ја волим и жељно чекам поклоне.
     Са мамом и братом смо окитили јелку и спремни дочекујемо славље.
     Кад а сам се вратио из школе поклон ме је чекао  на вратима. Био је то Монопол – друштвена игра о којој већ дуго маштам. Био сам пресрећан. Одмах сам погодио да је то поклон од маме и тате.
        Сада једва чекам следећу Нову годину и нови поклон.
(Јован Митић, 2. разред
ОШ ,,Јован Аранђеловић''
Црвена Река)



Мој љубимац
      Стално сам замишљао да имам свог љубимца и одувек желео да то буде пас. Дуго сам убеђивао родитеље да ми купе једно штене које бих чувао као свог љубимца.
     Једнога дана, када сам се најмање надао, родитељи су ме изненадили пријатно. Добио сам једног шарпланинца од месец дана коме сам дао име Лали. Био је тако мали да ми је просто било жао што су га тако рано одвојили од мајке. Решио сам да се бринем о њему, да га храним, негујем и играм се са њим.
     Његова браон длака је временом добила леп сјај а очи постале веселе. Воли да се игра у дворишту и да га неко чешка. Много је занимљив. Израстао је у доброг пса и мог верног пријатеља.
     Пресрећан сам што имам овог кућног љубимца и што могу да га шетам везаног на ланчићу.
(Никола Митић, 4. разред
ОШ ,,Јован Аранђеловић''
Црвена Река)




*Њему (њој) се дивим - састави ученика 4. разреда


Њему се дивим
      Од свих драгих особа које ме окружују, поред мајке, оца, баке, брата, на мене је највећи утисак оставио мој дека.
      Он се звао Часлав. Он је отац моје мајке. Имао је кратку црну косу и зелене очи. Исте као моје. Његове очи су се увек смејале, као да су нешто говориле. Стално ми јепонављао да ме много воли, да см му ја прва радост и све најдраже на свету. Много сам волео да ме мајка одведе код њега. Увек смо се лепо играли. Никада му није било досадно.
      Сећам се како се смејао са мном толико гласно дами тај његов драги глас још увек одзвања у ушима.
      Много ми је жао што није дочекао да кренему школу и похвалим му се својим петицама. Знам да би га то веома обрадовало.
      Стално ме је саветао да слушам старије и учио ме лепом понашању. Ја сам тада био још мали и  нисам могао баш све тако добро схватао као што бих данас.
      Имао сам само три године када ме је мој дека напустио. Тешко сам то прихватио. Свуда сам га тражио и питао за њега док на крају и сам нисам схватио да га више нема.
     Успомене на мог деку никада нећу дозволити да избледе и он ће у мом сећању увек остати насмејан и драг.
(Вељко Радисављевић, 4. разред
ОШ ,,Јован Аранђеловић''
Црвена Река)


Њему се дивим
     Има многољуди којима се дивим. Дуго сам размишљао кога да опишем. Решио сам да опишем свог друга Дамјана.
     Дамјан и ја се не виђамо често зато што је он из ниша и долази само за летњи распуст код беке која живи у мом комшилуку. Он је ниског раста, има црну косу и зелене очи. Воли да игра фудбал и да црта. Игра и разговор са њим ми увек пријају, никада ми није досадно.
     Врло је забаван и духовит дечко. Воли да слуша музику и игра компјутерске игрице. Када се удружимо правимо и многе несташлуке. Тада нас родитељи изгрде, али то не утиче на наше другарство. Пошто смо обојица плаховити, некада се и сукобимо, али то не траје дуго. Ипак нам је наше дружење прече од поноса.
     Волео бих да Дамјан живи увек у мом месту и да идемо заједно у школу. Тада би се чешће виђали.
     Надам се да ће наше пријатељство трајати дуго, и када одрастемо. Знам да смо још деца и да се људи временом мењају, али мислим да ће Дамјан одрасти у доброг човека.
(Никола Митић  4.  разред
ОШ ,,Јован Аранђеловић''
Црвена Река)


Њој се дивим
     Свако има некога кога воли и коме се диви. Особа којој се ја дивим је моја учитељица. Она нас учи већ 4 године, од 1. разреда. Брине о нама и васпитава нас као да смо њена деца. Свакога јутра када дође у школу њена појава и ведри осмех испуне учионицу радошћу и топлином.
     Сваком детету приђе и објасни му шта није јасно. Посебно се забрине ако се неко од нас повреди. Труди се да нам на часовима буде забавно и лепо. Заједно сређујемо учионицу да буде најлепша у школи.
     Сви ми ћемо постати нешто у животу: лекари, месари, пекари, трговци, професори... Често о томе размишљам и знам да у томе велику заслугу има наша учитељица.
     Увек ће ми одзвањати у глави њени савети и топле речи и увек ћу јој се изнова дивити.
     Волела бих да и ја једног дана постанем учитељица којој ће се ђаци дивити.
(Емилија Раденковић  4. разред
ОШ ,,Јован Аранђеловић''
Црвена Река)


Њој се дивим
     Свако има некога коме се диви. Ја се највише дивим мојој баки.
     Њено име је невенка Лилић. Има смеђу косу и браон очи. Увек је весела. Она има добру душу и племенито срце. Када сам тужан она ме својим шалама развесели. Ја своју бако много волим.
     Увек је ту за мене. Када ми треба помоћ знам да је од ње могу добити. Ја то веома ценим па помажем и ја баки повремено.
     Сваког поподнева идемо у шетњу. Њој причам неке своје тајне, поверим жеље и очекивања.
     Многе моје жеље је већ испунила. Увек држи дату реч и зато се ја њој дивим.
(Немања Лилић  4. разред
ОШ ,,Јован Аранђеловић''
Црвена Река)



Њој се дивим
     Када се некоме заиста дивимо мора да за то постоје јаки разлози. Поштовање и дивљење не стичу се тако лако. Особа којој се ја дивим је велики борац. Она није водила било какву борбу, већ ону најтежу, за живот. И победила је!
     Зове се Јелена. Она је моја кума. Према причи моје мајке, као мала била је једна прелепа, здрава, ведра и насмејана девојчица.
     Јасам је упознао када је имала петнаест година и водила тешку борбу са опаком болешћу. Сви знамо колико је снаге и срчаности потребно да се истраје тој борби. А њој је то било по други пут.
     Неколико компликованих операција је поднела са исмехом на лицу. Док су сви око ње били сломљени и изгубљени од страха и неизвесности, она ох је бодрила и тешила. Није дозвољавала сузе и сажаљење.
     И ако млада, на почетку живота, суочена са јаким боловима и непроспаваним ноћима, није поклекла. Храбро се борила за живот. Само она зна одакле јој та снага.
     Кажу да срећа прати храбре, а можда јој је и Бог пружио руку спаса, тек дигла се из постеље. То јој је улило додатну снагу и упорност. А то је и заслужила.
     Није одустала од свог циља. Уписала је факултет и са штакама је ишла на предавања и испите. Завршила је факултет. Ослободила се штака и чврсто стала на земљу обема ногама. Не, није само стала већ је чврсто наставила да корача. Запослила се и сада води нормалан живот.
     Она је свима пример како се треба борити против животних недаћа. Које год речи хвале ја сада написао неће бити довољне за њу, јер она заслужује много, много више.

 (Урош Станојевић, 4. разред
ОШ ,,Јован Аранђеловић''
Црвена Река)