*Хајде да маштамо! Састави ученика трећег разреда: ,,Да имам чаробни штапић'', ,,Лопта тражи пријатеља'' и ,,У земљи снова''

,, Како другачије да расте стабло него према сунцу?''  Петар Шегедин

Кад бих имао чаробни штапић

      Ми деца имамо многобројне жеље. Неке од њих се могу остварити, а неке не могу. О остварењу неких жеља можемо само да маштамо. Сва деца, па и ја, то веома често и раде.

    Ја сам једном маштао да имам чаробни штапић. Уз његову помоћ бих могао да остварим све своје жеље. Своју собу бих напунио најнеобичнијим играчкама. Набавио бих најинтересантније књиге. Путовао бих где год пожелим. А онда сам на телевизији чуо да постоје деца која су веома сиромашна и која немају ни шта да једу. Тада сам схватио да су моје жеље биле нескромне.

      Сада маштам да уз помоћ чаробног штапића помогнем тој несрећној деци. Када би се само те моје жеље оствариле! Ваљда чаробни штап то може. А како пронаћи чаробни штап?

      Ја мислим да свако од нас може да пронађе свој чаробни штапић. Треба само да буде поштен, вредан, упоран и хуман.

Лопта тражи пријатеља

        Била једном  једна лопта. Није имала никога свог на свету. Није имала чак ни пријатеље. Зато је кренула у свет да нађе бар једног пријатеља.

       Котрљала се, котрљала и докотрљала до једне набујале реке која је журила да пронађе своју изгубљену ћерку, реку понорницу. Лопта ју је замолила да постану пријатељи. Река је пристала и предложила да путују заједно. Лопта се спустила у воду и на таласима реке наставила пут.

       Идући тако, пролазили су поред једне куће испред које је стајао чудан двоглави пас. Лопта је замолила пса да постану пријатељи. Пас је одмах пристао јер он, такав какав је, такође није имао ни једног пријатеља. Како пас није смео да се удаљава од куће, лопта се опростила од реке пожелевши јој срећан пут и успешну потрагу.

       Придружила се псу. Али, пас , на жалост, није имао много времена за разговор, морао је будно да пази на кућу. Зато је лопту послао у кућу рекавши јој да ће тамо наћи некога ко ће јој се много обрадовати. И заиста, у кући је живео један усамљен дечак који је био пресрећан када је угледао лопту.

        Дечак и лопта постали су нераздвојни пријатељи. 

У земљи снова

(Младеновић Миљана)

          Ми деца много волимо да маштамо. Оно што не можемо да остваримо у свакодневном животу, покушавамо да постигнемо у машти. Веома често сањамо чудне снове.

        Ја сам се у једном свом сну нашла на чудној планети још чуднијих људи. Куће су биле у облику великих лопти. Имали су и огромно уређено фудбалско игралиште. Сазнала сам да много воле да играју фудбал. А тек какви су то добри фудбалери! Са њиховим дугачким ногама трче као стрела. Колико су они мени били чудни, толико сам и ја њима била необична и чак смешна.

       Говорили су  мени неразумљивим језиком. Тешко смо се споразумевали. Сва срећа да смо се ми у школи играли игре пантомиме, па ми је то помогло. Позвали су ме да играмо фудбал. Али, какве сам ја имала шансе поред њих? Ипак, пристала сам јер много волим фудбал. Покушавала сам да некако дођем до лопте и не обрукам се потпуно. На моју срећу, једна лопта је дошла до мене. Решила сам да дам све од себе и постигнем гол. Замахнула сам најснажније што могу и била потпуно сигурна у успех.

        У том, историјском моменту за мене и моју планету, зачула сам нежан мамин глас: ,,Устај, душо, време је за школу!'' Како сам могла да се љутим на маму? Ипак, било ми је жао што се овај мој сан прекинуо.