*Da li ste znali?

Život  je  zadatak – izvršavaj  ga.

Vrući led

            Da li ste znali da postoji vrući led? Navikli smo da mislimo da voda u čvrstom stanju ne može da postoji na temperaturama iznad nule. Istraživanja engleskog fizičara Bridžmana su pokazala da to nije tačno. Pod veoma velikim pritiskom voda prelazi u čvrsto stanje i ostaje takva na temperaturama znatno iznad nule. Naime, Bridžman je pokazao da ne postoji samo jedna vrsta leda, nego da ih može biti nekoliko (nekoliko kristalnih struktura tj. "polimorfnih modifikacija"). Tako se led, koji on naziva "led broj 5" dobija pod ogromnim pritiskom koji je oko 20 000 puta veći od atmosferskog, a ostaje u čvrstom stanju i na temperaturi od 76 ⁰C.  On bi nam opekao prste, kad bismo mogli da ga dotaknemo. Međutim, dodir sa njim nije moguć. Taj led nastaje pod pritiskom izuzetno jakih presa u debelim posudama od najboljeg čelika. Ne možemo ga ni videti niti uzeti u ruke. O njegovim svojstvima može se saznati samo posrednim putem.

            Zanimljivo je da "vrući led" ima veću gustinu od običnog leda, pa čak i od vode; njegova gustina je 1050 kg/m³. On bi tonuo u vodi, dok obični led po njoj pliva.

Iz časopisa: Mladi fizičar (posebna sveska br. 3: "Zima sa fizikom"), Društvo fizičara Srbije, Beograd 2003.

Prof. dr Branislav Čabrić

Prirodno-matematički fakultet, Kragujevac

 STRAH OD MATEMATIKE

Događa se pri rešavanju školskih zadataka da sam tekst zadatka prouzrokuje panično stanje kod đaka zbog drugačije stilizacije, neke reči koje tu nisu očekivali, zbog dužine teksta ili ko zna čega sličnog. Često se iza "neobične" ili "teške" stilizacije i dugog teksta kriju sasvim laki zadaci. Međutim onome koji je u panici, zadaci, koji izgledaju teški, i postaju teški.

Neki misle da je pojava straha od matematike posledica specifičnosti tog predmeta. Mnogi misle da samo čovek s posebnom nadarenošću za matematiku može da nauči taj predmet. To međutim nije tačno! Svakako, da se postane veliki matematičar, treba poseban talenat. No bez posebnog talenta se ne postaje na primer ni veliki književnik, pa ipak nije potreban specijalni talenat za učenje književnosti u školi. Jer đak nije ni veliki matematičar, kao što nije ni veliki književnik. I kao što svaki đak može zadovoljiti u maternjem jeziku, tako svako može zadovoljiti i u matematici. Od đaka se traži onoliko matematike, koliko može da savlada svaki čovek njegovog uzrasta s prosečnom inteligencijom, ako je savesno uči. To što neki i s visokom inteligencijom ne uspevaju u nekom školskom predmetu, znak je ili da se dovoljno ne zalažu, ili da nemaju dobrih metoda učenja tog predmeta. Zbog nedostatka dobre metode javlja se osećaj nesposobnosti koja objektivno ne postoji, ali đak nesvesno subjektivni osećaj smatra kao objektivnu činjenicu. Od osećaja nesposobnosti, odnosno manje vrednosti, razvija se postepeno mržnja prema predmetu i najzad strah od njega. Strah od nekog predmeta leči se, dakle, zalaganjem u radu i usavršavanjem metoda učenja.

Uz dovoljno zalaganja i uz odgovarajuće metode može se savladati i školska matematika. Svest o tome pomaže da ne dođe do straha od nje i da se taj strah pobedi, ako već postoji.

Neki đaci, u određenim situacijama, padaju u psihozu nemoći koju sami nesvesno sugerišu. Takvo sugestivno stanje stvarno koči rad uma. Na primer, događa se pri rešavanju školskih zadataka da sam tekst zadatka prouzrokuje panično stanje kod đaka zbog drugačije stilizacije, neke reči koje tu nisu očekivali, zbog dužine teksta ili ko zna čega sličnog. Međutim, to je stvarno sasvim nepotrebno! Često se iza "neobične" ili "teške" stilizacije i dugog teksta kriju sasvim laki zadaci. Međutim onome koji je u panici, zadaci, koji izgledaju teški, i postaju teški. Pribrani đak će međutim otkriti da se radi samo o teškom izgledu, a ne i o teškom zadatku.

Umesto da čovek sebi unapred sugeriše da je zadatak težak i da nije u stanju da ga reši, treba smiriti živce i mirno analizirati zadatak. Posle analize, đak koji je naučio odgovarajuću građu, uspeće da reši zadatak. Ako se nakon izvršene analize zapne u izradi zadatka, treba ga ponovo mirno raščlaniti, ispitati da li se mogu pojednostavniti računi, pronaći pogodne identičke transformacije koje bi pojednostavile i ubrzale rešavanje. Ako i tada ne ide, znak je da građa još nije dovoljno savladana pa je treba ponovo učiti.

Napomenimo još da je samostalno sastavljanje zadataka odlično preventivno sredstvo protiv straha od matematike.

Literatura

I. Smolec, Kako da učim matematiku, Školska knjiga, Zagreb, 1964., str. 191.

Branislav Čabrić, Prirodno-matematički fakultet, Kragujevcu