*Кад склопим очи (2 састава)

Кад склопим очи

    Ми деца много волимо да маштамо, а имамо и многобројне снове. Неки од њих нам остану у сећању, а неке до јутра заборавимо. Ја се добро сећам једног свог сна.

    Мој сан ме је одвео на пут око света. Обишла сам многе државе: Кину, Америку, Русију... и свуда ми је било занимљиво. Међутим, најзанимљивији део путовања је био пут кроз васиону.

  Ракета је била бела. Унутрашњост је обложена плавим душецима тако да је путовање протекло безбедно. Прва планета је за мене била право разочарење јер на њој није било ничег, осим песка.

  На другој планети сам наишла на биће у зеленом оделу, са браон очима. Био је то командант Месеца. Помислила сам у себи. ,,Значи, ту је Месец!'' Командант ме је упозорио да на суседној планети живе бића која нису баш мирољубива. Ипак сам желела да их упознам.

  На моје изненађење, љубазно су ме примили и указали ми срдачну добродошлицу. Два дана сам остала код њих у гостима. Таман сам се спремала за повратак, кад чух глас: ,,Време је за школу!''Био је то глас моје маме.

  У једном тренутку су нестале све планете, нестала је и свемирска летилица, прекинут је мој сан.

(МЛАДЕНОВИЋ МАРТА)

Кад склопим очи

  Волим да се удобно сместим у фотељу, склопим очи и почињем да маштам о неким нестварним световима, путовањима... Једном приликом, путовала сам и кроз васиону.

  Путовање кроз тај бескрајни плави простор ми се веома допало. Генерал, мој пријатељ са друге планете ми је послао истоимену летилицу и дао ми смернице за путовање. У поруци ме је обавестио да су се Месец и Марс нешто посвађали.

  Летилица је била велика и личила је на робота. Повела ме је у чаробан свет невероватних бића и чудних појава. Но мене је копкала она порука о свађи небеских тела. Употребила сам сву своју домишљатост и успела да их помирим. Била сам поносна на себе због тога.

  Веома ми се допала планета Сатурн. Њени становници имају свој језик и било и је веома тешко да се са њима споразумевам. Уверила сам се да су они на веома високом степену развитка. Имају много развијенију технику од нас.

   На Месецу ми је за око запала улица са лепим крилатим зградама. Њихови становници могу да их премештају са једног на други крај улице. Могу и да лете. Највише ми се допала једна округла, са пуно прозора.

   Упознала сам и чистаче Сунца и Месеца. Када сам видела колико су вредни, било ми је јасно зашто Сунце и Месец наизменично тако лепо сијају.

   На овом путовању на крилима маште сам се лепо осећала. Допао ми се тај нестварни, чаробни свет васионе.

   У једном тренутку из размишљања ме прену дечја граја која је допирала са улице. Поново сам била у својој соби, у стварном свету. Али, путоваћу ја у машти још неки пут.

(МЛАДЕНОВИЋ МИЉАНА)