Лако је осудити а тешко разумети човека
Страх је највећи човеков непријатељ.Бојимо се
смрти, болести, сиротиње, глади, одбачености... Зато понекад доносимо одлуке
којима се баш не поносимо.
Свако
за себе мисли да је једина исправна особа, да је савршен. Најчешће нисмо у
праву. Видимо туђе грешке, судимо другима, делимо савете а сами их не
прихватамо. Волимо да будемо у центру пажње, да нам се околина диви. Али, како
то делује на људе у нашој близини? Када схвате какви смо, удаљавају се од нас.
Ипак, прави пријатељи остају уз нас.
Тешко
је увидети сопствену грешку и вратити се на прави пут. Најлакше то учинимо уз
помоћ тих правих искрених пријатеља. Накрају превагне она истинска потреба за признањем
и прихватањем која чучи у свакоме од нас.
Сви
ми желимо да волимо и да будемо вољени. Љубав покреће све. Међутим, живот некад
уме жестоко да нас уздрма и поломи крхке гранчице у нама. Тада нама завладају страх и немоћ,
затворимо се у себе и патимо.
Лако
је осудити човека кога не познајеш и затворити своје срце за његове проблеме.
Теже је покушати да га разумеш, пружити му руку и дати му прилику да се покаже
у правом светлу.
Најтеже
је разумети људску природу.
(Лазар Симоновић, 5. разред
ОШ ,,Јован Аранђеловић''
Црвена Река)
Нема коментара:
Постави коментар
Предлози, сугестије, критике су добродошли! Поздрав!
На мом блогу је све јавно, бесплатно и доступно читаоцима добре воље. Свима је дозвољено да коментаришу (и онима који нису регистровани, немају Google налог и нису чланови блога) Зато би било лепо да на крају коментара напишете бар своје име и презиме.
Од 20.3.2014. АНОНИМНИ коментари неће бити објављивани.