*Zašto je našoj deci dosadno u školi, nestrpljiva su, nervozna i nemaju prave prijatelje?

Ja sam radni terapeut sa 10 godina iskustva u radu sa decom, roditeljima i nastavnicima. Poruka iz naslova je potpuno tačna – naša deca su sve lošija i lošija u mnogim aspektima. Istu priču čujem od svakog nastavnika sa kojim razgovaram. Već duže vreme traje propadanje društvenog, emocionalnog i akademskog funkcionisanja dece, kao i nagli porast poteškoća u učenju i drugih dijagnoza.

Današnja deca dolaze u školu emotivno nedostupna za učenje i postoje mnogi faktori u ovom našem modernom načinu života koji doprinose ovome. Kao što znamo, mozak je fleksibilan. Okruženje može učiniti mozak „jačim“ ili „slabijim“. Iskreno verujem, da uz sve naše najbolje namere, mozak naše dece napreduje u pogrešnom pravcu. Evo zašto…

1. Tehnologija

Tehnologija postaje besplatan servis za čuvanje dece… Ali plaćanje vas čeka iza ugla, a valuta je vaše dete.

U poređenju sa virtuelnom realnošću, svakodnevni život je dosadan. Kada deca stignu u školske učionice, tamo ih čekaju ljudski glasovi i realne vizuelne stimulacije za razliku od grafičkih eksplozija i specijalnih efekata koje su navikli da vide na ekranima. Nakon mnogo sati provedenih u virtuelnoj stvarnosti, obrada informacija u učionici postaje sve teži izazov za našu decu, jer njihov mozak se navikao na visok nivo stimulacije koji pružaju video igre. Nemogućnost da obrade niže nivoe stimulacije, kakvi se dobijaju u školi, ostavlja decu nesnađenim u akademskim izazovima. Tehnologija nas takođe isključuje emocionalno od naše dece i naših porodica. Roditeljska emocionalna dostupnost je glavna hrana za mozak deteta. Na žalost, mi postepeno lišavamo našu decu ove hranljive materije, najvažnije od svih.

2. Deca dobijaju sve što požele, bukvalno istog momenta

„Ja sam gladan!“ U sekundi se zaustavljate na prvoj brzoj hrani. „Ja sam žedan!“ U redu, evo kioska. „Meni je dosadno!“ Nema brige, tu je telefon. Mogućnost da se odloži zadovoljstvo je jedan od ključnih faktora budućeg uspeha i osećanja sreće. Mi zaista imamo najbolje namere i želimo da naša deca budu srećna, i činimo ih srećnim u datom momentu, ali oni postaju dugoročno nesrećni. Odlaganje zadovoljstva znači mogućnost funkcionisanja pod stresom. Nažalost, naša deca postaju postepeno sve manje osposobljena da se nose sa stresom koji na kraju postaje ogromna prepreka za njihov uspeh u životu.

Nemogućnost da se odloži zadovoljstvo se često vidi u učionicama, centrima, restoranima i prodavnicama igračaka u trenutku kada dete čuje „Ne“, jer roditelji nisu naučili svoje dete na takav odgovor.

3. Deca vladaju svetom

„Moj sin ne voli povrće“, „Ona ne voli da ide u krevet rano“, „On ne doručkuje“, „Ona ne voli igračke, ali ona je jako dobra sa Ajpadom“, „On se oblači kako on želi“, „Ona je previše lenja da jede sama“… To je ono što sam čula od roditelja. Od kada deca diktiraju kako roditelji treba da se ponašaju? Ako ih pustite da sami odlučuju, sve što će oni uraditi je da jedu špagete, kroasane, gledaju televiziju, igraju se na svojim tabletima i nikada ne idu na spavanje. Zašto im onda dajemo da rade šta god požele a pritom znamo da to nije dobro za njih? Bez pravilne ishrane i kvalitetnog noćnog sna, naša deca dolaze u školu razdražljiva, anksiozna, i oslabljene pažnje. Pored toga, šaljemo im i pogrešnu poruku. Oni uče da mogu da rade šta god požele. Koncept „ono što je potrebno uraditi“ je odsutan. Na žalost, da bi se postigli određeni ciljevi u životu, ono što je potrebno uraditi često se ne poklapa s onim što želimo da radimo. Na primer, ako dete želi da bude dobar student, ono mora da uči. Ako želi da bude uspešan fudbaler, ono mora naporno da vežba svaki dan. Naša deca znaju vrlo dobro šta žele, ali im je veoma teško da urade ono što je neophodno za postizanje tog cilja. To dovodi do nedostižnih ciljeva i ostavlja decu razočaranu.

4. Zabava, zabava i samo zabava

Napravili smo veštački zabavan svet za našu decu. Ne postoje dosadni trenuci. U trenutku kada se dete smiri, mi ponovo krećemo sa zabavom jer u suprotnom osećamo da se ne radimo svoju roditeljsku dužnost. Živimo u dva odvojena sveta. Oni imaju svoje zabavni svet a mi imamo svoj naporni svet. Zašto nam deca ne pomažu u kuhinji ili oko veša? Zašto ne pokupe svoje igračke? Ovo su osnovni monotoni poslovi koji treniraju mozak da bude funkcionalan i oni su neophodni da bi dete moglo kasnije da uči u školi. Kada dođu u školu, i počne vreme za učenje, njima to postaje previše teško. Njihov mozak je obučen samo za beskrajnu zabavu a ne za dosadan rad.

5. Ograničene socijalne iterakcije

Mi smo svi previše zauzeti, tako da dajemo našoj deci digitalne gedžete da bi i oni bili „zauzeti kao i mi“. Deca koja se igraju napolju, u nestrukturiranim prirodnim sredinama uče i socijalne veštine. Na žalost, tehnologija je zamenila igranje napolju. Isto tako, tehnologija je učinila da i roditelji budu manje dostupni za društvenu interakciju sa svojom decom. Očigledno, deca su pala u drugi plan… Gedžeti koji nam čuvaju decu nisu osposobljeni za razvoj socijalnih veština. Setite se da većina uspešnih ljudi ima razvijene upravo socijalne veštine. Ovo je prioritet!

Mozak je kao mišić koji možemo dresirati iznova i iznova. Ako želite da vaše dete vozi bicikl morate ga tome naučiti. Ako želite da vaše dete bude u stanju da sačeka, morate ga naučiti strpljenju. Ako želite da vaše dete nauči da se druži, mora razviti socijalne veštine. Isto važi i za sve ostale veštine. Nema razlike!

Čitajući gore navedene probleme, nemojte pasti u očaj ako prepoznate sebe i svoje dete. Možete promeniti stvari i nikad nije kasno. Vaše dete može postati uspešno na društvenom, emotivnom i akademskom planu. Evo kako to da učinite:

1. Ograničite upotrebu tehnologije i umesto toga se emotivno povežite s detetom

Iznenadite ih cvećem, nasmejte se, golicajte ih, ostavite im emotivnu poruku u ranac ili pod jastuk, iznenadite ih izlaskom za ručak, plešite zajedno, puzite zajedno, tucite se jastucima… Idite na porodičnu večeru, igrajte društvene igre, vozite bicikl, prošetajte uveče…

2. Trenirajte odlaganje zadovoljstva

Neka čekaju! U redu je da im bude dosadno – to je prvi korak ka kreativnosti

• Postepeno povećavajte vreme čekanja između „želim” i „dobijam”
• Izbegavajte korišćenje tehnologije u automobilima i restoranima, a umesto toga naučite ih da čekaju.
• Ograničite konstantno grickanje grickalica

3. Ne plašite se da postavite granice

Nemojte se plašiti da postavite granice. Deci su potrebna ograničenja za srećan i zdrav rast!

• Napravite raspored. Neka se zna kad je vreme obroka, vreme spavanja, vreme za igrice
• Razmislite o tome šta je dobro za njih a ne šta je ono što žele, odnosno ne žele. Oni će vam za to zahvaliti kasnije u životu. Roditeljstvo je težak posao. Morate biti kreativni kako biste ih naveli da urade ono što je dobro za njih, jer je to uglavnom suprotno od onoga što oni žele.
• Deca moraju imati doručak i jesti kvalitetnu hranu. Oni moraju da provode vreme na otvorenom i spavaju dovoljno kako bi u školi bili koncentrisani i sposobni za učenje.
• Pretvorite stvari koje im se ne dopadaju u empativno stimulišuće igre

4. Naučite svoje dete da obavlja monotone poslove od najranijeg doba jer je to temelj za njegovu buduću radnu sposobnost.

       Ovde spadaju aktivnosti kao što su slaganje veša, pospremanje igračaka, raspakivanje namirnica, postavljanje stola za ručak, nameštanje kreveta…

I ovde važi pravilo da budete kreativni. Neka njihov mozak povezuje ove poslove sa nečim pozitivnim.

5. Učenje socijalnih veština

       Naučite ih da vraćaju ono što uzmu, da dele, da pobeđuju i gube, da pristaju na kompromise, da daju komplimente drugima i da koriste „molim i hvala“.

Iz mog iskustva kao radnog terapeuta, deca se promene onog trenutka kad roditelj promeni svoju svest o roditeljstvu. Pomozite svojoj deci da uspeju u životu kroz ovakav način ponašanja, i ojačajte njihov razum i osećajnost – što pre to bolje!

IZVOR  https://mentalnaaritmetika.wordpress.com/2017/04/15/zasto-je-nasoj-deci-dosadno-u-skoli-nestrpljiva-su-nervozna-i-nemaju-prave-prijatelje/