Странице

четвртак, 1. јун 2017.

DA LI SU VASPITAČICE I UČITELJICE ZAISTA NEPRIJATELJI RODITELJIMA?


     Čudno je koliko neki roditelji podcenjuju i omalovažavaju i vaspitačice i učiteljice. Svi mi zapravo imamo isti cilj: ulepšati detinjstvo naših mališana, olakšati im učenje životnih veština, pomoći im da odrastu u poštene i obrazovane ljude.

     Hvalila se jedna mama drugoj mami u vrtiću, usput vezujući pertle na patikama sinčiću: ‘Znaaaaš, moj mali ide ove jeseni u prvi razred i već zna da čita i piše! Zlato, daj mamici drugu nogu da vežem patikicu. I znaaaaaš, već je sam pročitao na desetine slikovnica, učlanila sam ga u dečju biblioteku. Zlato, daj mamici ruku da ti obučem jaknicu. I znaaaaaš, sam bira slikovnice u bibilioteci. Jako je napredan. Hajde, maleni, daj da mamica zakopča jaknicu.’


     Tipična slika neodgovornog roditelja. Kako roditeljima objasniti, a da se ne ljute, da dete pre prvog razreda uopšte ne mora da zna da čita i piše. Zato i idu u školu – da to tamo nauče. Kako im objasniti da dete pre prvog razreda mora savladati, pod obavezno, elementarne životne veštine kao što su: vezivanje pertli na cipelama, samostalno oblačenje i svlačenje, zakopčavanje patent zatvarača, kopčanje dugmadi, pravilno držanje olovke, samostalno spremanje svojih stvari, pristojno ophođenje, i tako dalje. Sve to ih pokušavaju naučiti vaspitačice u vrtićima. Kažem pokušavaju, zato što ih često pojedini roditelji ‘miniraju’ u njihovim pokušajima.

ŠTA LJUTI UČITELJICE?

     Kad dođu maleni u prvi razred, učiteljice se ljute zbog niza stvari. Neka deca ne znaju sama da se obuju ni obuku. Ne znaju gde im je šta u školskoj torbi ni čemu šta služi. Veliki broj dece drži olovku u ruci kao da se sprema da nekoga izbode njom, a ne da piše. Ima ih i koji ne znaju da se obrišu nakon velike nužde. Pojedinima se ‘skore’ slinci ispod nosa jer ne znaju sami da obrišu nos, a učiteljici ne pada na pamet da ide po razredu i briše noseve. Orijentacija u svesci je pojedincima takva da malo pišu naopačke, malo s pogrešne strane, malo preskaču stranice. Linije koje označavaju redove na stranici ne znače im apsolutno ništa u životu. Oni koji ‘znaju’ da pišu, povlače poteze odozdo prema gore, naopako, nepravilno pišu slova pa kad učiteljica to krene da ispravlja dolazi do zbunjenosti učenika i ljutnje nadobudnih roditelja koji ne razumeju u čemu je greška. Učiteljice su te koje su presedele sate i sate na stručnim usavršavanjima vezanima za učenje dece pisanju, a ne roditelji.

     Kako objasniti roditeljima, a da razumeju, da nisu edukovani za učenje dece pisanju i čitanju? Kako objasniti roditeljima da se ne igraju učiteljice?

    Situacija: krene učiteljica s dvadesetak učenika van škole, na nastavu u prirodi. Od njih dvadesetak, desetak ih gura nogu da im se vežu pertlice na obući. Pet ih čeka da im se zakopča jakna. Dok to sve učiteljica isposlužuje, prođe čas i može ih mirno skidati i vratiti u učionicu. Ali, od ovih petnaest koji ne znaju da se samostalno obuku, barem pola ih zna ‘pisati’.

     Situacija: dete nema domaći. Na pitanje zašto nema domaćeg kaže kako mu mama nije stavila knjigu u torbu. Dragi roditelji, ne treba dete da učite da čita i piše, treba ga naučiti samostalnosti, naučiti ga da samo sprema svoje stvari. Ne može, ne sme, ‘mama biti kriva’ zato što dete nema domaći ili potreban pribor u školi.





Нема коментара:

Постави коментар

Предлози, сугестије, критике су добродошли! Поздрав!
На мом блогу је све јавно, бесплатно и доступно читаоцима добре воље. Свима је дозвољено да коментаришу (и онима који нису регистровани, немају Google налог и нису чланови блога) Зато би било лепо да на крају коментара напишете бар своје име и презиме.
Од 20.3.2014. АНОНИМНИ коментари неће бити објављивани.