''Највећи човек увек остаје дете'' Гете
Због великог броја коментара после објављивања песме Николић Дејана ''Миша што школу не шиша'' и молби да објавим још нешто, ево још једне песме за све који су га познавали и волели, али и за остале заинтересоване читаоце. |
ВУК КАРАЏИЋ
Једна рука мала
хартијом се шеће,
пише слова лепа
и сија од среће.
На зиду, изнад школске табле
велика слика стоји.
Гледа у руке малог Луке
и слова броји.
На глави му капа
црвеном кићанком украшена,
до дна слике опуштена.
Он у столици старој седи,
брке од среће суче,
с љубављу своје ђаке гледи
како читање и писање уче.
Све он њих воли,
сам 30 синова има,
радо их поклања свима.
Вуче, Вуче,
уђе ти у приче наше!
Ти си једини Вук
кога деца воле,
кога се не плаше.
Данас је дан твога рођења
и свако се ђаче сећа
твога дела и имена
за сва времена.
Написано 4.11.1996.године
ПОГЛЕДАЈТЕ!
Sreća i tuga istovremeno...Sreća što nije zaboravljen,a tuga što ga više nema...HVALA VAM NA OVOME u ime svih nas koji ga volimo!Prelepo je ovo što radite,blog sam po sebi.Čini mi se kao da i njega vidim kako u ovome učestvuje.Nadam se da će naći pozitivnog odjeka ,naročito kod populacije kojoj je namenjen i kojoj je najpotrebniji,a to su deca.Ovo je dokaz da se uz malo energije i puno volje i ljubavi prema pozivu koji obavljate,a koji je je i on obavljao, može mnogo dobrog učiniti.Veliki pozdrav i pregršt čestitki od Maje Vesnić
ОдговориИзбришиСрдачан поздрав и теби, Маја и твојој породици! Хвала на посети и коментару! А што се тиче Дејанових песмица, као што видиш, од објављивања, то је један од најчитанијих постова. Тако је и са сећањима на њега. Покушаћу, ако успем, у априлу да објавим школски часопис у коме сам једну страницу посветила њему.
ИзбришиПозззз....