*Њему (њој) се дивим - састави ученика 4. разреда

Њему се дивим

      Од свих драгих особа које ме окружују, поред мајке, оца, баке, брата, на мене је највећи утисак оставио мој дека.

      Он се звао Часлав. Он је отац моје мајке. Имао је кратку црну косу и зелене очи. Исте као моје. Његове очи су се увек смејале, као да су нешто говориле. Стално ми јепонављао да ме много воли, да см му ја прва радост и све најдраже на свету. Много сам волео да ме мајка одведе код њега. Увек смо се лепо играли. Никада му није било досадно.

      Сећам се како се смејао са мном толико гласно дами тај његов драги глас још увек одзвања у ушима.

      Много ми је жао што није дочекао да кренему школу и похвалим му се својим петицама. Знам да би га то веома обрадовало.

      Стално ме је саветао да слушам старије и учио ме лепом понашању. Ја сам тада био још мали и  нисам могао баш све тако добро схватао као што бих данас.

      Имао сам само три године када ме је мој дека напустио. Тешко сам то прихватио. Свуда сам га тражио и питао за њега док на крају и сам нисам схватио да га више нема.

     Успомене на мог деку никада нећу дозволити да избледе и он ће у мом сећању увек остати насмејан и драг.

(Вељко Радисављевић, 4. разред
ОШ ,,Јован Аранђеловић''
Црвена Река)

Њему се дивим

     Има многољуди којима се дивим. Дуго сам размишљао кога да опишем. Решио сам да опишем свог друга Дамјана.

     Дамјан и ја се не виђамо често зато што је он из ниша и долази само за летњи распуст код беке која живи у мом комшилуку. Он је ниског раста, има црну косу и зелене очи. Воли да игра фудбал и да црта. Игра и разговор са њим ми увек пријају, никада ми није досадно.

     Врло је забаван и духовит дечко. Воли да слуша музику и игра компјутерске игрице. Када се удружимо правимо и многе несташлуке. Тада нас родитељи изгрде, али то не утиче на наше другарство. Пошто смо обојица плаховити, некада се и сукобимо, али то не траје дуго. Ипак нам је наше дружење прече од поноса.

     Волео бих да Дамјан живи увек у мом месту и да идемо заједно у школу. Тада би се чешће виђали.

     Надам се да ће наше пријатељство трајати дуго, и када одрастемо. Знам да смо још деца и да се људи временом мењају, али мислим да ће Дамјан одрасти у доброг човека.

(Никола Митић  4.  разред
ОШ ,,Јован Аранђеловић''
Црвена Река)

Њој се дивим

     Свако има некога кога воли и коме се диви. Особа којој се ја дивим је моја учитељица. Она нас учи већ 4 године, од 1. разреда. Брине о нама и васпитава нас као да смо њена деца. Свакога јутра када дође у школу њена појава и ведри осмех испуне учионицу радошћу и топлином.

     Сваком детету приђе и објасни му шта није јасно. Посебно се забрине ако се неко од нас повреди. Труди се да нам на часовима буде забавно и лепо. Заједно сређујемо учионицу да буде најлепша у школи.

     Сви ми ћемо постати нешто у животу: лекари, месари, пекари, трговци, професори... Често о томе размишљам и знам да у томе велику заслугу има наша учитељица.

     Увек ће ми одзвањати у глави њени савети и топле речи и увек ћу јој се изнова дивити.

     Волела бих да и ја једног дана постанем учитељица којој ће се ђаци дивити.

(Емилија Раденковић  4. разред
ОШ ,,Јован Аранђеловић''
Црвена Река)

Њој се дивим

     Свако има некога коме се диви. Ја се највише дивим мојој баки.

     Њено име је невенка Лилић. Има смеђу косу и браон очи. Увек је весела. Она има добру душу и племенито срце. Када сам тужан она ме својим шалама развесели. Ја своју бако много волим.

     Увек је ту за мене. Када ми треба помоћ знам да је од ње могу добити. Ја то веома ценим па помажем и ја баки повремено.

     Сваког поподнева идемо у шетњу. Њој причам неке своје тајне, поверим жеље и очекивања.

     Многе моје жеље је већ испунила. Увек држи дату реч и зато се ја њој дивим.

(Немања Лилић  4. разред
ОШ ,,Јован Аранђеловић''
Црвена Река)

Њој се дивим

     Када се некоме заиста дивимо мора да за то постоје јаки разлози. Поштовање и дивљење не стичу се тако лако. Особа којој се ја дивим је велики борац. Она није водила било какву борбу, већ ону најтежу, за живот. И победила је!

     Зове се Јелена. Она је моја кума. Према причи моје мајке, као мала била је једна прелепа, здрава, ведра и насмејана девојчица.

     Јасам је упознао када је имала петнаест година и водила тешку борбу са опаком болешћу. Сви знамо колико је снаге и срчаности потребно да се истраје тој борби. А њој је то било по други пут.

     Неколико компликованих операција је поднела са исмехом на лицу. Док су сви око ње били сломљени и изгубљени од страха и неизвесности, она ох је бодрила и тешила. Није дозвољавала сузе и сажаљење.

     И ако млада, на почетку живота, суочена са јаким боловима и непроспаваним ноћима, није поклекла. Храбро се борила за живот. Само она зна одакле јој та снага.

     Кажу да срећа прати храбре, а можда јој је и Бог пружио руку спаса, тек дигла се из постеље. То јој је улило додатну снагу и упорност. А то је и заслужила.

     Није одустала од свог циља. Уписала је факултет и са штакама је ишла на предавања и испите. Завршила је факултет. Ослободила се штака и чврсто стала на земљу обема ногама. Не, није само стала већ је чврсто наставила да корача. Запослила се и сада води нормалан живот.

     Она је свима пример како се треба борити против животних недаћа. Које год речи хвале ја сада написао неће бити довољне за њу, јер она заслужује много, много више.

 (Урош Станојевић, 4. разред
ОШ ,,Јован Аранђеловић''
Црвена Река)