*Прича старог извиђачког ранца - Никола Миленковић

''Љубав је као снага; ако је 
више трошиш, више ћеш је  
имати''  Мирослав Антић

ПРИЧА СТАРОГ ИЗВИЂАЧКОГ РАНЦА

Као и сваки нормалан извиђачки ранац, одувек сам волео да проводим време у природи са својим друговима, осталим извиђачким ранцима. Стално смо ишли у природу и увек се лепо проводили. Један извиђачки излет ми се нарочито урезао у сећање, јер сам тада доживео нешто незаборавно, први пут сам се заљубио.

Било је то овако. Једног пријатног пролећног јутра раздрагани извиђачи су кренули на излет. У колони су били несташни дечаци и пегаве дугокосе девојчице. Мене је носио један радознали дечак по имену Никола. Убрзо сам угледао једну симпатичну ружичасту ташну са разнобојним цветићима на леђима једне плавокосе девојчице. Одмах ми се допао. Допао, мало је рећи, заљубио сам се. А чини ми се да се и мој власник заљубио у ону девојчицу.

Када су извиђачи стигли на одредиште, ранчеве су спустили на траву и почели са уобичајеним активностима. Наравно, Никола се трудио да се приближи оној плавокосој девојчици. Добро је напредовао и чини ми се да ни она није била равнодушна. Све би било идеално да је мене оставио близу њене прелепе торбице. Али, наравно, њему то није пало ни на крај памети. Зато сам морао сам да се сналазим. Покушао сам да јој се сам приближим. Али, скотрљао сам се и упао у један жбун пун трња. Толико озбиљне повреде сам задобио да ми није могла помоћи ни најбоља закрпа. Замењен сам новим зеленим ранцем. Чујем да се и он заљубио у розе торбицу са цветићима. Никако не могу сазнати да ли му је та љубав узвраћена. А можда је и боље, да не бих патио више.

Ако сте мислили да се не може страдати због љубави, варате се. Ја сам један очигледни пример такве патње и страдања. Ево, лежим у гомили прашине на поткровљу и сећам се лепих дана који се више никада неће вратити.

                                                       

(МИЛЕНКОВИЋ НИКОЛА , у 4. разреду, а сада је ученик 8. разреда )