,,Дете је човек у оделу детета'' Душан Радовић

четвртак, 24. октобар 2013.

*Састав: Мој верни пријатељ

Имао сам верног пријатеља, мачку Цици.

Она је имала жуто-белу длаку, симпатичну њушкицу и зеленкасте очи. Добили смо је од наших пријатеља.

Живела је у једној кутији испред подрума. Повремено је улазила у подрум и пела сена поткровље моје куће. Мачке су сваштоједи, али моја Цици је највише волела месо и другу масну храну.

Веома вешто је ловила мишеве када се случајно појаве у нашем дворишту. Сви смо је волели, мазили и према њој се понашали лепо. Хранили смо је и неговали.

Једног дана моја Цици је нестала, изгубила се. Узалуд смо је свуда тражили, као да је у земљу пропала. Сигурни смо да јој се нешто страшно догодило, јер нас она никада не би напустила. Била је мој верни пријатељ.

Свима у кући још увек недостаје, јер смо је много волели

(2. разред)

Састав: Јесен у воћњаку

Неки кажу да је јесен тужно годишње доба. Често падају хладне кише, па нам се чини да природа плаче. Лишће жути и опада са грана, па нам дрвеће личи на уморне болеснике. Трава је пожутела и полегла, као да се спрема за сан.

И поред свега тога ја мислим да је јесен најбогатије годишње доба. Плодови јесени се виде и осећају на све стране. Мени се највише допада богатство јесени у воћњаку. Са грана нас поздрављају румене јабуке, укусне крушке, мирисне мушмуле, ситне смокве... Све то воће као да нам каже: ,,Убери ме, врло сам укусно!''

Ја сам са мамом и татом ишао у село да беремо воће. Веома су ми се допали мириси који се шире воћњаком. Сви смо били задовољни што смо пре прве слане сакупили све плодове. Ипак, мало ми је и жао што смо воћњаку украли његову лепоту.

Али, у природи је такво правило. Она мења своје хаљине четири пута годишње.

(3. разред)

*Састав: Рана јесен

У исто време као и прошле године, стигла је јесен. Као стара дама допутовала је код нас тихо и неприметно.

Са собом је понела кофер пун веома важних ствари: кишне капи, северни ветар, четкице и боје, а највише жуте.

Кренуо сам јутрос у школу. Изнад моје главе пловили су облаци правећи јесење слике. Поред пута је лежало влажно, опало лишће и пресијавало се на стидљивом јесењем сунцу. Ветар је певао своју песму. На пола пута угледао сам стари кестен који се нерадо опраштао од својих плодова. Велики храст као да се смејао док је просипао шарене листиће на жуто-зелени тепих. За разлику од њега, нежна бреза теже је подносила ветар. Својим већ прилично оголелим гранама махала је јату птица које су летеле на југ.

Из једног дворишта чуо се звук тестере. Ваздух је мирисао на трину и дрва. То ме није ни мало чудило, јер ћемо ускоро почети да ложимо ватру у својим домовима.

Ходајући тако и посматрајући природу стигао сам у школско двориште. Када сам пажљивије осмотрио, уочио сам да је и оно почело да мења своје одело. Значи, јесен је заиста стигла у наш крај.

(ученик 3. разреда)