На конкурсу ,,Радионица баснописаца'' који је расписала Задужбина ,,Доситеј Обрадовић'' Београд, Андрија Стаменковић освојио трећу награду у категорији ТЕКСТ - ИЛУСТРАЦИЈА, за басну ,,Ко тражи веће, изгуби из вреће''.
Честитамо!
Задужбина ,,Доситеј Обрадовић''
Ко тражи веће, изгуби из вреће
Живео пас Жућа у једном сеоском двиришту. Имао је своју
лепу кућицу и довољно хране и простора за шетњу у дворишту. Поврх свега,
ту су живела још два пса Леси и Ади па није био сам, имао је са ким да се дружи.
Једнога дана Леси
је чуо како његови власници разговарају да је завладао Корона вирус и да морају
сви да се чувају, да не излазе из куће без преке потребе. Такође, договорили су
се да, ако се неки од њихових паса зарази отераће га од куће. Послаће га у
шуму. То је испричао својим другарима Жући и Адију. Леси је био најстарији.
Одмах им је предложио:
- - Ми
овде имамо све. Нећемо напуштати двориште док се та пандемија не смири.
Ади је прихватио
одмах овај предлог, али, Жућа је био веома несташан пас. Он није никога слушао.
Свакога дана је бежао из дворишта и лутао селом са псима попут њега. Леси га је
стално критиковао, али узалуд. На крају су са Адијем почели да зазиру од њега,
да држе одстојање од два метра јер су се бојали да ће их заразити.
После десетак
дана Жућа је добио температуру и почео кашљати. Власници су то одмах приметили.
Страшно су се бојали заразе, па су Жућу ноћу одвезли и оставили у шуму.
Наравно, Жућа је
преживео јер је био веома снажан пас, а и помогли су му и вукови који су случајно
наишли на њега а ништа нису знали о Корони. Ено га, живи у шуми са вуковима,
нема увек довољно хране, нема ни кућицу да се сакрије. Често се сети својих
власника и живота у сеоском дворишту и буде му жао што није послушао Лесија.
