Свет око мене
На
овом чудесном путовању званом живот сусрећемо се са многобројним искушењима.
Свако од нас има безброј успона и падова који нам носе неку поуку, помажу да
изградимо себе, да схватимо свет око себе и нашу улогу у њему.
Сви
ми живимо под истим небом, али немамо исти хоризонт. Наш поглед на свет мења се
са годинама. Када погледам уназад, могу рећи да завидим безбрижним девојчицама
од 7 година, каква сам и ја некада била. Тада су ми изгребана колена
представљала највећу бол и патњу.
Временом сам схватила да је живот једна позорница а да смо сви ми глумци
који играју своје улоге. Страшно је што многи људи носе маске које им с временом
срасту па се иза спољашње слаткоречивости крију завист и љубомора, чак по некад
и мржња. Са друге стране, љубав се исказује преко друштвених мрежа. Толико
много виртуелне љубави и исто толико реалне самоће!
Све
је мање излазака до парка, шетње поред реке, биоскопа, позоришта... Компјутери,
мобилни телефони, телевизори полако освајају децу и омладину. Одвраћају им
пажњу и удаљавају их од игралишта и дружења.
Стално слушамо на телевизији вести из црне хронике. Убиства, отмице,
крађе, преваре... Ја не желим да живим у оваквом свету! Желим боље дане за себе
и своје најближе. Желим да се престанемо да уништавамо мир и почнемо да га
сејемо око себе.
Ако
би се свако од нас загледао у себе, аако би кренули од своје несавршености,
успели бисмо да створимо бољи и хуманији свет. Кажу да ,,срећу чине мале ствари''.
Управо су оне ти мали знаци, наш ветар у леђа да се боримо за свет у коме ће
мали пупољак израсти у прелепу ружу која ће широм земље просути мирисе доброте
и љубави.
(Дајана Митић, 7. разред
ОШ ,,Јован Аранђеловић''
Црвена Река)