,, Народ без своје историје - путник без путног листа.'' Петар Прерадовић
Драги четвртаци,
настављамо са лекцијама на тему ,,СРБИЈА КРОЗ ВЕКОВЕ''. Док се припремате за наредни час природе и друштва, допуните своје знање на овој страници!
После Стефана Првовенчаног смењивали су се владари:
-Вукан Немањић, велики жупан (1202-1204)
-Стефан Радослав, краљ (1228-1234)
-Стефан Владислав, краљ (1234-1243)
-Стефан Урош I, краљ (1243-1276)
-Стефан Драгутин, краљ Србије (1276-1282),
краљ Срема (1282-1316)
-Стефан Владислав II, краљ Срема (1316-1325), син Драгутинов
-Стефан Урош II Милутин, краљ Србије (1282-1321)
-Стефан Урош III Дечански, краљ Србије (1321-1331)
-Стефан Душан, краљ Србије (1331-1345), цар (1345-1355)
Стефан Душан Немањић
Стефан Урош IV Душан Немањић, познат и као Душан Силни (око 1308 — 20. децембар 1355) је био српски средњовековни краљ (1331 —1345) и први српски
цар (1346 — 1355). Био је син
краља Стефана Уроша III Дечанског и отац
цара Стефана Уроша V, у народу прозваног Нејаким,
последњег владара из династије Немањића.
Душан је са власти збацио свог оца Стефана Дечанског, уз
помоћ властеле незадовољне политиком Стефана Дечанског према Бугарској и
Византији, након битке код Велбужда. Душан је значајно проширио
границе српске државе према југу, све до Коринтског залива, искористивши унутрашње немире у
Византији. По освајању великих византијских територија Стефан Душан се 1345. прогласио за
цара Срба, Грка (тј. Ромеја) и Бугара, српску цркву је са ранга архиепископијe је уздигао на ранг патријаршије, да би га први српски патријарх Јоаникије 1346. крунисао.
Познат је и по доношењу Душановог законика, најзначајнијег српског
средњовековног правног акта. Завршио је манастир Дечане, задужбину свога оца, а
његова најзначајнија задужбина био је Манастир Светих архангела код Призрена, где се налазио и његов гроб. Без обзира на то,
Стефан Душан је једини владар из династије Немањића који није био проглашен за
свеца после смрти.
Опеван је у народним песмама, али га народ није нарочито
волео.
Његова круна се држи у Цетињском манастиру у Црној Гори.
-Стефан Урош V, цар (1355-1371)
-Симеон Синиша Немањић, цар Епира и Тесалије (1359-1371)
-Јован Урош, цар Епира (1371-1372), син цара Симеона
(Синише)
-Вукашин Мрњавчевић, краљ (1365-1371)
-Марко Краљевић, краљ (1371-1395)
Кнез Лазар Хребељановић
Лазаревићи су српска властелинска
и владарска породица из 14. и 15.века.
Родоначелник династије био је Прибац Хребељановић логотет а потом
пехарник на двору цара Душана. Прибац је добио као властелин на
управљање територију са градовима Прилепац и Призренац. Његов син Лазар Хребељановић (1329-1389) почео је
такође службу на двору као ставиоц. Ту је упознао Милицу цареву рођаку, која је такође припадала
династији Немањића (од Немањиног сина Вукана и унука Дмитра) и са њом се оженио 1353. године.Историјат
династије
После смрти цара Душана за време владавине цара Уроша јачају обласни господари, међу којима и
кнез Лазар. Лазарева територија је заузимала велики простор са престоницом у
граду Крушевцу. После Урошеве смрти 1371. кнез Лазар је постао
највећи обласни господар у Србији. Народ га је сматрао царем иако формално није
носио ту титулу, тиме је успостављена династија Лазаревића која се због порекла
кнегиње Милице сматра бочном линијом династије Немањића.
Лазар и Милица имали су осморо деце, три сина: Добровој
(умро убрзо по рођењу), Стефан и Вук и пет кћерки: Јелена, Мара, Драгана, Теодора и Оливера. Мара је била 1371. удата за Вука Бранковића, Јелена за Ђурђа II Балшића, Драгана за бугарског цара Ивана Шишмана, Теодора
(Јелена) за бана Николу II Горјанског (мађ. Garay Miklós), а најмлађа Оливера за
турског султана Бајазита.
1389. у Боју на Косову убијен је кнез Лазар и његова
држава потпада под вазално ропство Турцима. Државне послове преузима кнегиња Милица до пунолетства старијег сина
Стефана.
Косовска битка
Косовска битка (или бој на Косову) је вођена на Видовдан 15. јуна 1389. године (празник јој је данас 28.јуна по Грегоријанском календару) недалеко од Приштине, између српских и османских снага. Српске снаге је предводио кнез Лазар Хребељановић и међу њима су биле и
снаге његових сродника и савезника, док се на челу турске војске налазио султан Мурат I са синовима Јакубом и Бајазитом.
У првој фази битке, српске снаге су потиснуле противника, а
један од српских витезова (Милош Обилић) је успео да убије султана Мурата. Његов
син Бајазит је успео после тога да консолидује своје редове и крене у
противнапад у коме је заробљен кнез Лазар. Он је по његовом наређењу погубљен,
после чега се османска војска повукла са бојишта и напустила Србију.
Први извори о самој бици говоре о српској победи, а тек
касније се јављају наводи о нерешеном исходу и српском поразу (средином XVвека). Због тога се сматра да је сама битка завршена највероватније српском
победом или евентуално нерешено, али она по својим далекосежним последицама
представља отоманску победу.
Лазареви наследници су под притиском мађарских напада (јесен 1389)и
њихових контаката са Вуком Бранковићем, склопили у првој половини 1390. године мир са
Бајазитом и признали његову врховну власт.Уз
помоћ његових трупа, они су успели да потисну Мађаре и поврате изгубљене
пределе у западној Србији.
Косовска битка је имала велики одјек у тадашњој Европи и успела је да привремено заустави османско ширење у Европи. Она
је током наредних векова постала централни мотив српске народне епске поезије и
централни мотив српског националног идентитета.
