*Непослушно дете и клип о кажњавању деце

Пар корака од непослушног до послушног детета 

''Jedan otac je više nego stotinu učitelja''. (Džordž Herbert)

   Roditelji često misle da ih deca ne slušaju kada im daju savete ili da namerno ne žele da poslušaju kada im se kaže da nešto urade.

Ali istina je da deca slušaju, ali informacije koje čuju pohranjuju za kasniju upotrebu, pokazalo je istraživanje.

Tako na primer, ako detetu kažete da obuče kaput kada ide napolje, ono će najverovatnije prvo otići napolje i tek kada vidi da je hladno, vratiće se po kaput.

Ø Naučite dete da sluša. Najvažnije kod ovog koraka za svakog roditelja je doslednost i komunikacija. 

Ø Ostanite smireni i čvrsti istovremeno. Umesto da vičete, koristite neutralan ton.

Ø Budite direktni, jer tako dete neće imati prostora za nedoumice. Primer: bolje je "Pospremi igračke" umesto "Mama je jako srećna kada spremiš igračke."

Ø Postavljajte zahtev pozitivno i izbegavajte "ne", "nemoj", "stani", "prekini." Primer: bolje je "Neka noge ostanu na zemlji" umesto "Prestani da se pentraš po nameštaju"

Ø Postavljajte zahtev jedan po jedan, jer deca teško pamte više od jedne stvari. Primer: bolje je "Odloži igračke u kutiju" nego "Pospremi igračke, operi ruke i dođi da večeraš."

Ø Zahteve prilagodite uzrastu deteta i njegovim mogućnostima, ako je potrebno pojednostavite zahtev tako da detetu bude razumljiv. Primer: bolje je "Stavi odeću u ormar" nego "Pospremi sobu."

Ø Dajte kratko obrazloženje. Primer: "Idemo u šetnju, obuci kaput". Previše informacija stvara zabunu.

Ø Budite fizički prisutni. Umesto što vičete iz druge prostorije stanite ispred deteta, pogledajte ga u oči i pokažite šta želite.

Ø Recite detetu da ponovi to što ste zahtevali, tako ćete biti sigurni da je dete čulo i razumelo.

Ø Nagradite trud pažnjom, divljenjem ili pohvalom.

Ø Budite sigurni da stvarno želite da dete ispuni zahtev, a ukoliko je potrebno pomozite mu u izvršavanju zadatka ili mu dozvolite da napravi pauzu.

''Ако си пажљив на крају као на почетку, избећи ћеш неуспех.''   Лао Це

*Загонетке и скривалице и Анатомија правог пријатеља - презентација

ЗАГОНЕТКЕ

Не бојте се малишани лопова и вука,

Ако их ја не уловим, биће моја брука.    (.............)

На дијету пазим и није ми стало;

Дајте мени мекиње, кукуруза мало!  (.................)

Хвала, моје кокице, за цвеће и ''кис'',

Кукурику песмицу певаћу на бис! (....................)

Волови су јуначине за праву арену,

Али ипак, моје млеко има већу цену! 8.............)

Нећу људима од сада писма преносити више.

Кад нико није нашао понекад и мени да пише. (..........)

СКРИВАЛИЦЕ

Свако има своје име, свака ствар и лице.

Речи које именују, то су ............................

Именице замењују ............................. само,

Да би се пребројали  —.......................... имамо.

Свака ствар се описује па свој опис има;

Именице тек су јасне кад су с ............................

Цвет мирише, дете расте, мама тату воли—

Ко шта ради говоре нам брбљиви  .......................

Да напишеш прво писмо, та се књига вредно стара.

Све што досад знали нисмо учимо се из  ........................


У наставку погледајте како треба да изгледа прави пријатељ:

Anatomija Pravog Prijatelja from Славица Јурић

Анатомија правог пријатеља - презентација
АНАТОМИЈА
''Све се лампе могу напунити,
а лампа мудрости никад.''
Н. Велимировић

*Прича старог извиђачког ранца - Никола Миленковић

''Љубав је као снага; ако је 
више трошиш, више ћеш је  
имати''  Мирослав Антић

ПРИЧА СТАРОГ ИЗВИЂАЧКОГ РАНЦА

Као и сваки нормалан извиђачки ранац, одувек сам волео да проводим време у природи са својим друговима, осталим извиђачким ранцима. Стално смо ишли у природу и увек се лепо проводили. Један извиђачки излет ми се нарочито урезао у сећање, јер сам тада доживео нешто незаборавно, први пут сам се заљубио.

Било је то овако. Једног пријатног пролећног јутра раздрагани извиђачи су кренули на излет. У колони су били несташни дечаци и пегаве дугокосе девојчице. Мене је носио један радознали дечак по имену Никола. Убрзо сам угледао једну симпатичну ружичасту ташну са разнобојним цветићима на леђима једне плавокосе девојчице. Одмах ми се допао. Допао, мало је рећи, заљубио сам се. А чини ми се да се и мој власник заљубио у ону девојчицу.

Када су извиђачи стигли на одредиште, ранчеве су спустили на траву и почели са уобичајеним активностима. Наравно, Никола се трудио да се приближи оној плавокосој девојчици. Добро је напредовао и чини ми се да ни она није била равнодушна. Све би било идеално да је мене оставио близу њене прелепе торбице. Али, наравно, њему то није пало ни на крај памети. Зато сам морао сам да се сналазим. Покушао сам да јој се сам приближим. Али, скотрљао сам се и упао у један жбун пун трња. Толико озбиљне повреде сам задобио да ми није могла помоћи ни најбоља закрпа. Замењен сам новим зеленим ранцем. Чујем да се и он заљубио у розе торбицу са цветићима. Никако не могу сазнати да ли му је та љубав узвраћена. А можда је и боље, да не бих патио више.

Ако сте мислили да се не може страдати због љубави, варате се. Ја сам један очигледни пример такве патње и страдања. Ево, лежим у гомили прашине на поткровљу и сећам се лепих дана који се више никада неће вратити.

                                                       

(МИЛЕНКОВИЋ НИКОЛА , у 4. разреду, а сада је ученик 8. разреда )

*Прича старог извиђачког ранца - Сања Стојсављевић

''Да би се истински волео,
 треба одрасти до детета''  
 Мирослав Антић

ПРИЧА СТАРОГ ИЗВИЂАЧКОГ РАНЦА

Био је леп и сунчан дан. Летњи распуст. Један од оних дана када нисам знала шта бих могла да радим да разбијем досаду. Мама ми је предложила оно што ми увек предлажи у оваквим ситуацијама: '' Попни се на таван и пронађи неку интересантну књигу. Књигом са најлакше лечи досада.''

Послушала сам мајку. Попела сам се на таван и почела да пребирем по прашини старих ствари. Изненада сам чула један промукли глас испрекидан кашљањем. Збуњено сам се окретала и погледом тражила тог неочекиваног станара. И гле, пронашла сам један стари излизани извиђачки ранац. Имао је очи, нос, уста и бркове. Чудно, веома чудно! Ово нисам ни у најмаштовитијим мислима очекивала.  '' Шта је ово?''  излетело ми је питање. '' Па ваљда видиш! Извиђачки ранац.'' '' Али, ти говориш! Да ја то не сањам?''  '' Не сањаш. Ја заиста говорим. У ствари, сви ранчеви говоре, само што сви власници то не чују. Ја ћу ти сада испричати нешто о твом оцу. Одушевићеш се. Он је био извиђач. Одувек је волео природу. Били смо нераздвојни. Ја сам био носиљка за храну, двоглед, воду, простирку, компас, врећу за спавање и све остало што је носио са собом. Захваљујући њему видео сам и упознао много лепих и занимљивих предела, тако да ми ни један терет није био тежак. Сведок сам свих његових лепих, али и тешких тренутака. Чувао сам и његове мале и велике тајне. Колико се само пута заљубио и одљубио! Зашто се чудиш? Мислила си да си се само ти заљубила? Е, вараш се! И твом тати се то више пута десило.

Колико сам се само прелепих звезданих ноћи нагледао захваљујући њему! То је нешто незаборавно. Седиш уз логорску ватру и уз звуке гитаре тражиш своју звезду водиљу. Било је и опасних ситуација. Али, да знаш да је твој тата био веома храбар и неустрашив. Извиђач мора бити такав. Иначе не би ни био извиђач. Сада баш нисам сигуран да ли смем све тајне да ти откријем. Можда би било боље да питаш њега. Веруј ми да би се одушевила и да би и сама кренула његовим стопама. Сусрет са природом је нешто најлепше.''

Стари ранац се закашљао и заћутао. Схватила сам. Није хтео баш све да ми исприча. Прави је друг. Уме да чува тајне. Али, имам ја други извор информација: тату. Открићу још много тога.

(Стојсављевић Сања, у 4. разреду, а сада ученица 8. разреда)

Химна републичке шумске извиђачке школе, Ниш, Дивљана

*Нова година - заједнички рад (4. разред) и песма ''Звончићи...''

НОВА ГОДИНА

ДОК НАПОЉУ СНЕГ ВЕЈЕ

И ЗИМА СЕ СВИМА СМЕЈЕ,

НОВА ГОДИНА НАМ СТИЖЕ,

ДЕДА МРАЗ НАМ ПОКЛОНЕ НИЖЕ.

СВАКА ЈЕ ГОДИНА НОВА

ПУНА ЛЕПИХ ЖЕЉА И СНОВА.

СВИ СЕ НОВОЈ ГОДИНИ ВЕСЕЛЕ,

НАЈЛЕПШЕ ЖЕЉЕ ПОЖЕЛЕ.

  КАДА У ПОНОЋ ЧАСОВНИЦИ ОТКУЦАВАЈУ

НАША СЕ СРЦА ДОБРОМЕ НАДАЈУ.

У СВАКОМ ДОМУ МУЗИКА СВИРА,

ТРПЕЗЕ БЛИСТАЈУ ПУНЕ, БОГАТЕ,

ВАТРОМЕТ ШАЉЕ ПОРУКЕ МИРА

И СВИ СЕ СРЕЋНИ ЗА РУКЕ УХВАТЕ.

СВАКА ЈЕ ГОДИНА НОВА

                                                          ПУНА ЛЕПИХ ЖЕЉА И СНОВА.

ПОКЛОНИ ПРШТЕ НА СВЕ СТРАНЕ,

ЈЕЛКЕ ПОНОСНО У ДОМОВИМА СТОЈЕ

И ПОКАЗУЈУ РАСКОШНО ОКИЋЕНЕ ГРАНЕ

И СКРИВЕНЕ ПОКЛОНЕ СВОЈЕ.

СВАКА ЈЕ ГОДИНА НОВА

ПУНА ЛЕПИХ ЖЕЉА И СНОВА.

(Одељењски рад)

                     

*Којим послом бих желео да се бавим када порастем - Александар Пејчић

Свако своју звезду има
у очима, у сновима''
 В. Милошевић

Сваки човек има занимање којим се радо бави. Ми деца често маштамо о свом будућем позиву. Моје мишљење о томе стално се мењало. Најпре сам имао жељу да будем лекар, затим дизајнер играчака…

Сада имам велику жељу да постанем професор математике. Волим математику и мислим да бих био поносан и срећан да своја знања преносим деци, мојим ђацима. Неки наставници умеју да буду строги. Мени се то не допада, мада их по некад и разумем јер, како често понавља моја наставница енглеског, ми деца умемо да будемо немогући. Срећом, већина мојих наставника су стрпљиви и толерантни људи.  Надам се да ћу и ја бити такав, да ће моји ђаци заволети и мене и мој предмет.

Ја сам сада ученик петог разреда и можда је за моје размишљање рано. С друге стране, две-три године брзо прођу и за час дође осми разред. Тада треба донети коначну одлуку, одлуку о правцу свог даљег живота и рада. Треба бити паметан и одабрати право занимање.

Песник каже:

,,Ко се својих крила сети,  лако може да полети. ''

Надам се да ће се, када за то дође време, моја крила звати математика. 

     (Пејчић Александар, у 5. разреду, сада средњошколац)  

*У потрази за мојим пејзажима - Пејчић Александар

''Пронађи нове светове и 
изаткај им небо'' 
 М. Антић

Када живите у великом, бучном граду,

често сањате лиснату шуму или цветну ливаду.

Упорно призивате своју машту и снове,

да бар у њима оживите пејзаже ове.

Али, када је твој дом на крају града,

онда су твом оку блиски и дрвеће и ливада.

Уживаш у дивном погледу на поља жита,

заталасаних кукурузних пејзажа твоја лирска душа је сита.

Један сам од ретких који уживају скоро свакога дана,

којима су плућа кисеоника пуна, а душа разиграна,

који су богати јер имају праве пејзаже,

па нису принуђени да их у машти траже.

А када дође расцветани, мирисни месец мај,

онда природа око мене постане раскошна, к'о прави рај.

Своју веселу игру заиграју чаробни лептирићи

и неодољив мирис шире медоносни пролећни цветићи.

Дрвеће обуче предивно скројене шарене хаљине;

зачују се хорови радосних птица и разигране деце из даљине.

Све оживи, замирише, зажагори, зажубори,

разбашкарени пролећни пејзаж као да одушевљено проговори:

,,Брзо на тепихе-ливаде, драга дечице из града и села,

нека се сложно окупи разиграна дружина цела.

Чека вас много сунца, веселе игре, радости, среће,

јер, децо моја, стигло је дуго очекивано пролеће!''

(Пејчић Александар, у 8. разреду, сада средњошколац)

*Ах, та школа - Ранђеловић Наташа, 2. разред

''Не постоји особа која није способна да уради више од   онога што мисли да може''  Хенри Форд

Ah, ta škola

Volim srpski, volim english,

Volim pesme, bajke, priče,

Al' ne volim baš taj matiš

I sve njega što se tiče.

Slova učim – baš je lako!

Likovno voli svako, 
svako baš,

A svet oko nas mora da znaš.

            Baš je teška ova škola!

Ali da se uči mora!

Učiteljice  uporne naše

Uče nas za odlikaše!

(Ranđelović Nataša, 2. razred)

Ау, што је школа згодна!

*Женидба врапца Подунавца - наставак песме

Učenici 2. razreda ove godine uče latinična slova i šaljivu pesmu ‘’Ženidba vrapca Podunavca’’.

Tada dobijaju zadatak da nastave pesmu. Evo jednog primera:

Nastavak:

(napisala: učiteljica Ljiljana Pejčić)

To potraja samo pet minuta,

Jer vrabac shvati svoju nesreću,

Protrese se do dva do tri puta;

Brzo pozva ostale svatove:

Nagrada biće – sto zrna žita

Ko pristane, ko se odazove

I pronađe sjenicu djevojku!

Svi uvideše opasnost pravu,

Mada mnogi za junake slove,

Svak’ uplašen, pognuo je glavu.

Vidi vrabac da pomoći nema,

Reši tužan kući da se sprema.

U tom času ogreja ga Sunce:

Ispred sebe ugleda nevestu,

Ubrzano zakuca mu srce.

Malo je samo reći: zakuca,

Zadrhta od nenadane sreće!

Tad senica, odana i hrabra

Ispriča kako kopcu umače,

Pokazavši time da ga neće,

Da je vrabac uslov  njene sreće!






POVEZANO:

LIRSKE NARODNE PESME - PORODIČNE 

ODLIKE LIRSKIH NARODNIH PESAMA

*Мајка - Младеновић Миљана, 4. разред

                     Мајка                  

Црне очи моје мајке

Лепе су баш к'о из бајке!

Плава коса к'о Сунце сија

И к'о застава се свија.

И када сам болесна,

И када читам бајке,

Уз мене је увек

Рука моје мајке.

(Миљана Младеновић, 4. разред)

*Моја мама - Вељковић Ана

МОЈА  МАМА

Најбоље биће

 које ми љубав пружа

увек је уз мене,

 нежна и лепа као ружа.

У загрљају њеном

нико ми не може ништа.

Њене очи за мене сјаје,

њен осмех због мене блиста.

Као лепа прича,

као нежна бајка,

          таква је моја мајка.

Кад ме нешто мучи, боли

уз мене је мајка која ме воли.

таква је моја мајка.

Вељковић Ана, у 3. разреду, а сада ученица 6. разреда

 

*Моја бака - Младеновић Марта, 4. разред и песма о баки

Моја бака

Моја бака још увек

Чврсто корача,

А кад дођем из школе

Дочека ме мирис колача.

Врата се њена за мене

Широм отварају,

И онда ме дуго, дуго

          Држи у свом загрљају .

( Младеновић Марта, 4. разред)

Песма о баки

*Наше село - заједнички рад (2. разред)

''Цвете лепши од руже и 
булке, цветале ти трпезе
 и љуљке'' Добрица Ерић

  НАШЕ СЕЛО

     Ако сте некада путовали од Ниша ка Пироту и Димитровграду, сигурно сте уочили наше село – Црвену Реку. Његови пејзажи пуни зеленила никога не остављају равнодушним. Ушушкано, окружено брдима и планинама као дете у удобној колевци. Куће, са лепо уређеним двориштима, су распоређене уз магистрални пут.  Кроз село протиче истоимена река која се улива у реку Нишаву. Нишава представља природну границу између нашег села и села Врандол.                                                                                                                                  

       Вашем оку сигурно није промакла и наша школа. Она носи име по некадашњем свештенику ове парохије Јовану Аранђеловићу. Он је први схватио значај Црвене Реке и најзаслужнији је за изградњу школе и цркве. Цркву сте сигурно уочили, јер је смештена преко пута школе и веома је лепо уређена.   

     Становници нашег села се претежно баве пољопривредом. Некима је то основна делатност, а многи раде и у суседним градовима.

    У наше село свако је добродошао. Ако вас пут некада нанесе код нас уверићете се у наше искрено гостопримство, упознаћете људе широког срца .

(заједнички рад ученика 2. разреда)

Црвена Река