(прва награда поводом обележавања ДЕЧИЈЕ НЕДЕЉЕ)
Чини ми се да родитељи врло често постоје да би испуњавали наше жеље. Зашто тако мислим? Кад год нешто пожелимо и то кажемо мами и тати они се потруде да нам изађу у сусрет и испуне жељу.
Ово се односи на ситније жеље. Али, шта је са оним крупнијим? Шта када деца пожеле сестру или брата? На жалост, некој деци та жеља остане неостварена.
Деца нису срећна уз рачунаре, пуно слаткиша и играчака, ако немају с ким то да поделе. Знам како је лепо имати брата и сестру. Поред сестре близнакиње и млађег брата осећам се срећно и богато. Они су ту да ме утеше када ми је тешко. Радују се мојим успесима.
Ту су и наши родитељи који нас подстичу, васпитавају и подржавају. Као и свим родитељима, и њима је најважнији наш широк осмех, задовољство на лицу и слога. Мислим да су до сада у томе успевали, баш као у песми Мике Антића:
,,То је некакав изазов
као да те зачикају
да нећеш успети,
а ти пробаш и успеш.''
Родитељи, успећете ако откријете жеље, мисли, осећања и снове своје деце! Ако има више браће и сестара у нашим породицама, онда смо бројнији као народ, онда смо богатија држава, онда имамо будућност. Има ли нешто лепше и вредније од потомства, братства, сестринства и дечје граје?
Зато бих поручила свим родитељима:
,,Најмање три од свакога пара,
само се тако будућност ствара.''
(Младеновић Миљана, 5. разред)
