КАКО ПРОНАЋИ ЖЕЉЕНИ ЧЛАНАК НА БЛОГУ?

Упутство за претрагу:

Испод овог упутства ћете уочити могућност Претражи овај блог. У бело поље унесите неколико кључних речи за претрагу. Кликните на претрага. У средишњем делу блога, где су чланци, изнад последњег чланка ће се појавити списак постова који садрже кључне речи.

Испод цитата имате и Ознаке за чланке. Кликом на одређену ознаку отварате све чланке из те групе.

У Архиви чланака, кликом на троуглић поред одређеног датума отварате наслове чланака из те седмице. Појединачно чланке отварате кликом на њихов назив.

Горе, испод назива блога исписани су називи страница(20). У њима су разврстани сви садржаји блога. Странице садрже линкове ка одређеним сајтовима или чланцима на блогу.

четвртак, 02. јануар 2014.

*Pravoslavna Nova godina


14. januar
(Priredila: Milena D.)
      Postavljeno pitanje je samo deo jednog velikog pitanja koje stotinama godina zaokuplja svet. To je pitanje računanja vremena ili, narodski rečeno, pitanje kalendara. Hrišćanstvo je nastalo u vremenu kada se u celom, tada poznatom svetu, vreme računalo prema Julijanskom kalendaru (po rimskom Juliju Cezaru, iz I veka pre Hrista). Po tom kalendaru su ustanovljeni i svi hrišćanski praznici, odn. događaji iz života Gospoda Isusa Hrista i istorije Njegove Crkve. U prvim vekovima hrišćanstva posebna pažnja bila je posvećena pitanju praznovanja Vaskrsa hrišćanske Pashe, i ostalih "pokretnih" praznika.

          U XVI veku posle Hrista papa Grigorije VIII izvršio je reformu do tada važećeg Julijanskog kalendara, tako što je iz njega izbacio 11. dana koji su se nakupili zbog nepodudarnosti kalendarske i astronomske godine. Taj novi kalendar se po papi Grigoriju nazvao Grigorijanski kalendar. A kako je on nastao pod uticajem rimskoga pape, i uglavnom odmah bio prihvaćen od strane rimokatoličkog Zapada, pravoslavni Istok je ostao prema njemu rezervisan i nepoverljiv (ne bez razloga), te je tako nastala razlika u praznovanju onih hri-šćanskih praznika koji su vezani za određene datume, kao Božić, Nikoljdan i td.
          Za običan svet to je postala "glavna", jer svima jasna i vidljiva, razlika između rimokatolika i pravoslavnih. Vremenom (za oko 300. godina) razlika od 11 dana narasla je na 13 dana koja i do danas postoji izmeću starog (Julijanskog = pravoslavnog) i novog (Grigo-rijanskog = katoličkog) kalendara.
          Stotinama godina to uglavnom nije nikome smetalo. Svako je živeo u svojim oblastima, držao se svoga kalendara i po njemu slavio svoje praznike. No, kada je počelo kretanje naroda, političke i ekonomske migracije, i pomeranja s jednog mesta na drugo, a naročito stvaranjem novih država posle I svetskog rata, razlika u kalendaru postala je ozbiljna smetnja za političke, diplomatske, a naročito ekonomske odnose među narodima i državama.
        Kako je početkom ovoga veka Zapad bio, ljudski gledano, kulturniji i napredniji, to je prihvatanje novog, Grigorijanskog kalendara, bio vidljiv znak uključivanja u napredne svetske tokove. Tu je došlo do raskoraka između mladih novostvorenih država (kakva je bila i Kraljevina SHS, kasnije Kraljevina Jugoslavija) i Pravoslavne Crkve u tim državama, koja je iz opravdanih razloga nastojala da ostane pri starom računanju vremena. Prelaskom i nekih pomesnih crkava na novi kalendar početkom dvadesetih godina ovoga veka (Kao Vaseljenska Patrijaršija, Grčka, Rumunska i neke druge pravoslavne crkve) dovodilo je do velikog haosa u bogoslužbenom crkvenom krugu godine.
          Tako, i kada je novostvorena država Južnih Slovena, nastala posle I svetskog rata, prihvatila Novi kalendar za svoju administraciju, Srpska Pravoslavna Crkva zadržala je za svoju unutrašnju upotrebu stari Julijanski kalendar, kao što su činile i neke druge pomesne pravoslavne crkve (Ruska, Bugarska, Jerusalimska).
         Tako je došlo da u jednoj državi, jedan deo stanovnika rimokatolici - Hrvati Božić slave 13. dana pre od pravoslavnih Srba. Što važi za Božić (koji se slavi 25. decembra), važi i za sve ostale praznike, pa i za Novu godinu. I tada je kod Srba nastala pometnja u glavi. Ceo građanski njihov život (od rođenja do smrti), i svi poslovni odnosi građanskog karaktera, računati su i određivani po novom sada nazvanom: državnom kalendaru, dok je njihov verski život i svi crkveni praznici ostali po starom crkvenom kalendaru. I tako se desilo da su Srbi počeli govoriti da svetog Nikolu slave 19. (umesto: 6.) decembra, Božić 7. januara (umesto: 25. decembra) i td, što je skroz pogrešno.
    Pa kako smo povodljivi i neotporni na tuđinske uticaje, iako pravoslavni Božić slavimo po starom kalendaru, mnogi (danas skoro svi) Srbi svečano slave i državnu (rimo-katoličku) Novu godinu, koja pada na sedam dana pre pravoslavnog Božića. A kako smo ipak ostali pravoslavni narod, mi posle našeg Božića slavimo i Pravoslavnu Novu godinu. Kako su ovu Novu godinu u Jugoslaviji (onoj staroj), slavili isključivo samo Srbi ona se u narodu počela nazivati i SRPSKA NOVA GODINA, što je takođe veoma pogrešno, jer nju slave i svi oni pravoslavni narodi koji su u crkvi zadržali upotrebu starog Julijanskog Kalendara, kao i mi Srbi.
        Tako smo, nadamo se, ukratko, odgovorili na pitanje zašto se "Srpska Nova godina" ne slavi istoga datuma kao i državna. U stvari, ona se slavi istoga datuma, a to je UVEK 1. januara, ali ne i istoga dana, pošto po Novom kalendaru 1. januar dolazi 13 dana ranije.
I još ostaje pitanje: Kako tu našu (srpsku) Novu godinu obeležiti ili proslaviti?
        Istinski pravoslavnom Srbinu (koji nije to samo po imenu i krštenici) odgovor je jasan i bez našega odgovora. On zna da Božiću prethodi POST od šest nedelja, da uvek dolazi Božić, pa Nova godina. I onaj koji to zna neće proslavljati NI NA KOJI način rimokatoličku (ili državnu) Novu Godinu (sem neodlaskom na posao ako je zaposlen u nekom preduzeću), nego će to za njega biti običan dan kao i svi ostali, pre svega dan posta i pripreme za veliki praznik Božića kada slavimo rođenje na zemlji Sina Božijega. A svoju pravoslavnu (ili ako hoćete SRPSKU) Novu godinu, proslaviće molitveno i svečano kao i svaki veliki hrišćanski praznik. Ne u prejedanju i opijanju, ne u grehu i ludovanju, nego pobožno i molitveno, kako u navečerje Nove godine tako i na sam dan, kada se slavi i sveti VasilijeVeliki.
        Toga dana će otići u crkvu, prisustvovati Službi Božjoj i posebnim molitvama koje su određene da se na taj dan čitaju, a u kojima se sveta Crkva moli da nam Nova godina bude Bogom blagoslovena, da nas u njoj Gospod sačuva od svake napasti, zemljotresa, poplave, požara, pokolja, mača, najezde tuđinaca i međusobnog rata i td. i da nam bude plodonosna i berićetna. Ako do sada nismo osetili sladost i lepotu ovakvog načina dočeka i proslavljanja Nove godine, probajmo, i uverićemo se da će nam Nova godina zaista biti i nova i bolja nego sve do sada.

      Mir Božji! Hristos se rodi! Srećna i Bogom blagoslovena Nova godina.
Tekst je preuzet sa web sajta: http://www.saintnicholas-hamilton.org/

среда, 01. јануар 2014.

*Božić - najradosniji praznik

    Iako je Vaskrs najveći hrišćanski praznik, praznik nad praznicima, kod Srba se Božić i praznici vezani za njega najsvečanije proslavljaju i obiluju našim lepim običajima, koji vreme od nekoliko nedelja oko Božića čine najlepšim i najsvečanijim periodom u celoj kalendarskoj godini.
       Božić se praznuje kao uspomena na dan rođenja Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Spasitelja sveta. Ta činjenica da je to praznik rađanja novog života, praznik dece i detinjstva, praznik roditeljstva očinstva i materinstva, ukrasio je kod Srba ovaj praznik najlepšim verskim običajima i obredima. Svi ti običaji i obredi imaju jedan osnovni smisao i svode se na jedan cilj: Umoliti Boga da sačuva i uveća porodicu i imanje domaćina. Sve je to izraženo u kratkoj narodnoj zdravici i molitvi o Božiću: "Daj, Bože, zdravlja i veselja u ovom domu, neka nam se rađaju zdrava dečica, neka nam rađa žito i lozica, neka nam se uvećava imovina u polju, toru i oboru!" 
    U ovom periodu su najvažniji sledeći praznici: Detinci, Materice, Oci, Tucindan, Badnjidan, Božić. Za svaki od ovih dana i praznika vezani su naši lepi običaji.
Božić

    Najradosniji praznik među svim praznicima, kod Srba je Božić. Praznuje se tri dana. Prvi dan Božića je uvek 7. januara. Na Božić ujutro, pre svitanja, zvone sva zvona na pravoslavnim hramovima, puca se iz pušaka i prangija i objavljuje se dolazak Božića i Božićnog slavlja.
    Domaćin i svi ukućani oblače najsvečanije odelo, i odlaze u crkvu na jutrenje i Božićnu liturgiju. Posle službe u crkvi se prima nafora i prvo se ona uzima na Božić. Ljudi se pozdravljaju rečima: "Hristos se rodi!" i otpozdravljaju: "Vaistinu se rodi!"
   Valja napomenuti da se ovako pozdravlja i govori sve od Božića do Bogojavljenja. Kada domaćin dođe kući iz crkve, pozdravi sve ukućane sa ovim radosnim božićnim pozdravom, i oni mu otpozdrave ljubeći se međusobno i čestitajući jedni drugima praznik. 

Položajnik 

       Na Božić, rano pre podne, u kuću dolazi specijalni gost, koji se obično dogovori sa domaćinom, a može biti i neki slučajni namernik, i on se posebno dočekuje u kući, i zove se položajnik.
Položajnik pozdravi dom Božićnim pozdravom, ljubi se sa ukućanima i odlazi kod šporeta. Otvara vrata na šporetu ili peći, ranije na ognjištu, džara vatru i govori zdravicu: "Koliko varnica, toliko srećica, Koliko varnica toliko parica (novca) Koliko varnica toliko u toru ovaca, Koliko varnica toliko prasadi i jaganjaca, Koliko varnica, toliko gusaka i piladi, A najviše zdravlja i veselja, Amin, Bože daj".
    Položajnik simvolički predstavlja one Mudrace koji su pratili zvezdu sa Istoka i došli novorođenom Hristu na poklonjenje. Domaćica posle toga posluži položajnika, i daruje ga nekim prikladnim poklonom. On je čovek, koji na Božić, i za celu narednu godinu donosi sreću u kuću. Rano ujutro na Božić, domaćica zamesi testo od kojeg peče pogaču, koja se zove česnica. U nju se stavlja zlatni, srebrni ili obični novčić, odozgo se bode grančicom badnjaka, i ta česnica ima ulogu slavskog kolača na Božić. Kada česnica bude pečena, iznosi se na sto gde je već postavljen Božićni ručak. Domaćin od pečenice za Božić seče najpre levu plećku, glavu i deo od rebara. Kada svi stanu za sto, domaćin zapali sveću, uzima kadionicu, okadi ikone, kandilo i sve prisutne, preda nekom mlađem kadionicu koji kadi celu kuću. Ukoliko neko zna peva božićni tropar, a ako ne, čita se "Oče naš" naglas. Kad se molitva završi pristupa se lomljenju česnice. Česnica se okreće kao slavski kolač, preliva vinom i na kraju lomi. Ona se lomi na onoliko delova koliko ima ukućana Onaj ko dobije deo česnice u kojoj je novčić, po narodnom verovanju, biće srećan cele te godine. Kada se završi lomljenje česnice, ukućani jedni drugima čestitaju praznik i sedaju za trpezu.
Božićna pečenica 

      Prema narodnim običajima, jedna vrsta žrtve koja se prinosi Bogu i vuče korene iz vremena verovanja pre hrišćanstva, a pominje se i u starozavetnim knjigama. Poreklo je sigurno iz vremena mnogoboštva, a Crkva je ovaj običaj prihvatila i blagoslovila, sa obrazloženjem da pose Božićnog posta, koji traje šest nedelja, jaka i mrsna hrana dobro dođe.
      Za pečenicu se obično kolje prase ili jagnje, a uz to neko još kolje i priprema pečenu ćurku, gusku ili kokoš. Običaj vezan za klanje pečenice, ostao je verovatno iz starih mnogobožačkih vremena, vezan za žrtvoprinošenje. Crkva ga je prihvatila i blagoslovila, jer posle Božićnog posta, koji traje šest nedelja, jača hrana dobro dođe, pogotovo što su tada izuzetno jaki mrazevi i zime.
Božić u urbanoj sredini 

     Postavlja se pitanje kako slaviti Božić danas, u izmenjenim uslovima života, naročito u urbanim sredinama, gde nema ni vatre ni ognjišta, šume, drveća i gde je nemoguće na visoke spratove podizati veliko drvo i slamu. Srbi su Božić, isto kao i krsnu slavu, slavili u teškom ratnim uslovima u rovu, na straži, na frontu, tim pre ga je lakše slaviti u svetlim, prostranim, toplim i komfornim stanovima, u gradskim sredinama Umesto velikog drveta u crkvi se uzme osvećena grančica badnjaka i slame. Sve se to, zajedno sa pečenicom, uoči Božića unosi u kuću i stavlja ispod slavske ikone na istočnom zidu stana ili kuće.

*Badnji dan i Badnje veče


     Dan uoči Božića, 6. januara, zove se Badnjidan. Naziv je dobio po tome jer se toga dana seče badnjak i unosi u kuću. Sa ovim danom već počinje Božićno slavlje. Ujutro rano, već u zoru, pucanjem iz pušaka i prangija objavljuje se polazak u šumu po badnjak. Čim svane, loži se vatra i pristavlja se uz nju pečenica. Žene u kući mese božićne kolače, torte, pripremaju trpezu za Božić.
Šta je badnjak? 

    Badnjak je obično mlado, hrastovo ili cerovo drvo, koje se na Badnjidan ujutro rano seče i donosi pred kuću. Uveče, uoči Božića, badnjak se preseca i zajedno sa slamom i pečenicom unosi U kuću. 
Kako se seče badnjak? 

      Pre izlaska sunca, na Badnjidan, domaćin sa sinovima ili unucima odlazi u šumu da seče badnjak. Bira se obično mlad i prav cerić, ako nema cerića, može i hrast. Stablo cerića treba da bude toliko, da ga domaćin na ramenu može doneti kući. Kada odabere odgovarajuće drvo, domaćin se okrene istoku, tri puta se prekrsti, pomene Boga, svoju slavu i sutrašnji praznik, uzima sekiru u ruke i seče badnjak. Badnjak se seče i zaseca sekirom ukoso, i to sa istočne strane. Po narodnom verovanju, badnjak se mora poseći sa tri snažna udarca. Što sekira od tri puta ne preseče, dovršava se lomljenjem ili uvrtanjem (sukanjem). Taj lomljeni deo na badnjaku zove se brada i poželjno je da bude na svakom badnjaku. Vodi se računa da drvo prilikom pada padne direktno na zemlju. Ne sme se, dakle, zaustaviti na nekom drvetu. Iver od badnjaka se uzima i stavlja među karlice, da kajmak bude debeo kao iver. Kad se badnjak donese kući, uspravi se uz kuću, pored ulaznih vrata, gde stoji do uveče. 
Šta simboliše badnjak? 

      Badnjak simbolički predstavlja ono drvo, koje su pastiri doneli i koje je pravedni Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio. Badnjak nagoveštava i drvo Krsta Hristovog.

Badnje veče 

      Badnje veče, praktično spaja Badnjidan i Božić. Zato se u našem narodu kaže za neke osobe, koje su prijateljski bliske i vezane da su kao "Božić i Badnjidan". Uveče, kada padne mrak, domaćin sa sinovima unosi u kuću pečenicu, badnjak i slamu. Pečenica se nosi na ražnju, obično dvojica nose između sebe, i jedan od njih prvo stupa desnom nogom preko praga i pozdravlja domaćicu i žensku čeljad rečima: "Dobro veče! Čestit Božić i Badnje veče!" Domaćica i ženska čeljad posipaju pečenicu i domaćina sa zobi i pšenicom, odgovarajući: "Dobro veče! Čestiti vi i vaša pečenica!" Pečenica se unosi u sobu gde se obavlja večera na Badnjidan i Božićni ručak, i prislanja na istočni zid, tamo gde su ikone i kandilo.
         Pošto se badnjak prethodno iseče sa debljeg kraja na tri dela, veličine da može da stane u šporet ili kakvu peć, unosi se u kuću. Isto se govori i radi kao kad se unosi pečenica. Badnjak se stavlja na ognjište, ali pošto ognjišta nema više, stavlja se pored šporeta ili peći, i odmah se jedno drvo loži. Tamo gde nema peći ili šporeta, badnjak se stavlja kod pečenice. 
Slama 

        Posle badnjaka u kuću se unosi slama. Prilikom unošenja slame domaćin i domaćica govore i postupaju kao kad se unosio badnjak i pečenica Slama se posipa po celoj kući. Domaćica u slamu pod stolom, gde se večera, stavlja razne slatkiše, sitne poklone i igračkice, koje deca traže i pijuču kao pilići. Slama simvolizuje onu slamu u pećini na kojoj se Hristos rodio.
Večera uoči Božića

         Kada se unesu pečenica, badnjak i slama, ukućani svi zajedno stanu na molitvu, otpevaju tropar "Roždestvo tvoje...", pomole se Bogu, pročitaju molitve koje znaju, čestitaju jedni drugima praznik i Badnje veče i sedaju za trpezu. Večera je posna, obično se priprema prebranac, sveža ili sušena riba i druga posna jela. 


*Detinci, Materice, Očevi i Tucindan


        U treću nedelju pred Božić (u 2013. godini 22. decembra) slavi se ovaj praznik. Toga dana ujutru rano, ili po dolasku iz crkve sa bogosluženja, odrasli vežu svoju ili tuđu decu. Za vezivanje se obično koristi: kaiš, gajtan ili običan kanap, ili običan deblji konac. Obično se zavežu noge ili ruke, pa se jednim delom kanap zaveže za sto ili stolicu. Vezivanje na Detince, Materice i Oce, ima višestruku simvoliku. Prvo simvolizuje čvrste porodične veze, slogu, mir, poštovanje i međusobno pomaganje u svim prilikama. Drugo, upućuje ukućane na štedljivost i istrajnost u vrlinama, jer onaj ko poseduje pošteno zarađenu imovinu i dobra dela, lako će sebe otkupiti u svim sporovima pred zemaljskim sudovima, a posebno na poslednjem Strašnom sudu, gde će se samo vrednovati ono šta je čovek dobro u svom životu učinio.

Materice 

         U drugu nedelju pred Božić (2013. godine 29. decembra) pada ovaj praznik. Ovo je najveći hrišćanski praznik majki i žena. Toga dana deca porane i unapred pripremljenim kanapom, koncem, šalom, maramom ili kaišem na prepad zavežu svoju majku, za noge, na isti način, kao što su njih majke vezivale na Detince. Majka se pravi da ne zna zašto je vezana. Deca joj čestitaju praznik, a majka onda deli deci poklone, i na taj način se "dreši". Na isti način se vežu i sve udate žene, koje se dreše poklonima deci: kolačima, ili nekim drugim slatkišima.
Oci ili Očevi 

     Ovaj praznik se praznuje poslednje nedelje pred Božić (ove godine 5. januara). Toga dana, isto kao na Materice, deca vezuju svoje očeve, a ovi im se "dreše" poklonima, isto kao i majke.
     Oci, Materice i Detinci su čisto porodični praznici i za taj dan domaćice pripremaju svečani ručak na kome se okupi cela porodica. Ovi praznici, i običaji vezani za njih, doprinose jačanju porodice, slozi u njoj, razumevanju, poštovanju između dece i roditelja, starijih i mlađih, što sve zajedno čini porodicu jakom i zdravom. A zna se, da je porodica temelj jednoga društva države i crkve.
Tucindan 

      Na dva dana pred Božić, 5. januara, je Tucindan. Toga dana se kolje i redi pečenica za Božić. Nekada se pečenica "tukla" ubijala krupicom soli, kasnije ušicama od sekire, pa se onda, ubijeno ili ošamućeno prase ili jagnje klalo i redilo. Zato je ovaj dan nazvan Tucindan.
      Na Tucindan, po narodnom verovanju, decu "ne valja" tući, jer će cele godine biti nevaljala i bolovaće od čireva.

уторак, 31. децембар 2013.