* УВЕК И СВУДА - МОЈИ

 

Сећање навире... Невена, Јован,

Назмија, Барбарита и Богдан

били су ђаци моји

и то и даље стоји.

Када расту и стасају уз вас,

када их пратите из часа у час,

заједно се радујете успесима,

новинама, весељима, рођенданима,

Онда вас брзо и лако освоје

осмехом, гестом, несташлуцима.

Учисмо слова, рачун и боје,

права и обавезе своје,

биљке и животиње, врсте и родове,

облике, мере, села, градове...

А време иде, године пролазе.

Ми смо обузети својим радом.

Нови разреди и септембри долазе

и четврти разред нам се привуче крадом.

И онда, такав је, ваљда, редослед

морамо се, на жалост, растати.

Опростисмо се уз лепе жеље,

поклоне и скривену сузу неку,

ал' беше ту и разлога за весеље:

ви улазите у реку већу,

реку старијих разреда и нових знања.

Учитељица вам свима пожеле срећу,

а ви испунисте њена очекивања.

Сада одлазите из школе ове

да бијете неке битке нове.

У срцу – и туге и среће,

ал' понос заузима место највеће.

Знам да имате завидно васпитање,

да сте стекли потребно знање,

да вам је екологија јача страна

и да напредујете свакога дана.

Ваша учитељица вам поздрав шаље

да на свом путу стигнете што даље.