Моја осећања – секција (први разред)

        Полазак у први разред представља велику промену за дете. Оно се укључује у једну нову средину у којој основу његових активности не чини више игра већ планско стицање знања, навика и вештина. За неке прваке ове промене бивају пропраћене различитим страховима који смањују мотивацију за учење. Веома је важно прихватити сва дечја осећања, не игнорисати их, причати о њима са дететом, ако оно то жели. Зато учитељи повремено организују радионице у којима са децом разговарају о њиховим осећањима. За то су погодни часови Света око нас, одељењског старешине, секције, Ликовне културе, па и Српског језика.

            Ја сам са мојим првацима на часу секције ,,Покажи шта знаш“  направила цвет и коцку осећања. Користили смо следећи материјал и алат: тањи картон, боје, лепак, маказе, одштампани цвет-бојанка, одштампани смајлији – осећања, одштампана мрежа коцке са изразима лица девојчице на којима су приказана различита осећања. 

            Одлучила сам да то буде цвет зато што су деца као цветићи и зато што су цветићи најчешћи мотиви на жачком цртежима.  Најпре су деца обојила цветове и залепила их на тање картоне.

Затим су исекли цветове по спољним ивицама.

  У следећем кораку су исекли смајлије и пресавили их на пола тако да сличице буду унутра. Тако пресавијене сличице залепили су у облику лепезе, лепећи половине полеђина. На крају су лепезу са смајлијима залепили у централни део цвета.

  Овако залепљени, сви смајлији се виде и дете може да их листа и прегледава више израза лица изазваних различитим ситуацијама   (срећа, страх, болест, туга, љутња, умор). Готове цветиће смо ставили на крајеве клупа и свако дете, ако то жели, на почетку дана (часа) окрене на лепези сличицу која одговара његовом тренутном расположењу. То ми помаже да разумем неке промене у понашањима поједине деце. Ако пак приметим код неког детета неку промену а оно није окренуло лепезу, ја га замолим да то уради.

            Пошто су добили одштампани материјал остало нам је довољно времена и да склопимо коцку осећања. Одлучила сам се за коцку зато што је коцка неизоставни елемент већине дечјих друштвених игрица. Желела сам да разговор о својим осећањима схвате као једну игру и, самим тим, буду опуштени и отворени у исказивању својих осећања. Деца су исекла мрежу коцке на чијој свакој страни је сличица исте девојчице, али са различитим изразима лица.

 Пресавили су по испрекиданим линијама и залепили лепком.

Ову кутију смо искористили на Часу одељењског старешине када смо детаљније разговарали о нашим осећањима. Свако је бацао коцку по три пута и причао о једном осећању од ,,отворених“  које га најчешће обузима.

            Мислим да је наш задатак, осим систематског планирања стицања знања код деце, да обратимо пажњу на њихова осећања, расположења и промене понашања које оно испољава у том процесу.