* Ми смо добри баснописци - 3. награда на конкурсу

     На конкурсу ,,Радионица баснописаца'' који је расписала Задужбина ,,Доситеј Обрадовић'' Београд, Андрија Стаменковић освојио трећу награду у категорији ТЕКСТ - ИЛУСТРАЦИЈА, за басну ,,Ко тражи веће, изгуби из вреће''. 
Честитамо!

Задужбина ,,Доситеј Обрадовић''

Ко тражи веће, изгуби из вреће

Живео пас Жућа у једном сеоском двиришту. Имао је своју лепу кућицу  и довољно  хране и простора за шетњу у дворишту. Поврх свега, ту су живела још два пса Леси и Ади па није био сам, имао  је са ким да се дружи.

Једнога дана Леси је чуо како његови власници разговарају да је завладао Корона вирус и да морају сви да се чувају, да не излазе из куће без преке потребе. Такође, договорили су се да, ако се неки од њихових паса зарази отераће га од куће. Послаће га у шуму. То је испричао својим другарима Жући и Адију. Леси је био најстарији. Одмах им је предложио:

-       - Ми овде имамо све. Нећемо напуштати двориште док се та пандемија не смири.

Ади је прихватио одмах овај предлог, али, Жућа је био веома несташан пас. Он није никога слушао. Свакога дана је бежао из дворишта и лутао селом са псима попут њега. Леси га је стално критиковао, али узалуд. На крају су са Адијем почели да зазиру од њега, да држе одстојање од два метра јер су се бојали да ће их заразити.

После десетак дана Жућа је добио температуру и почео кашљати. Власници су то одмах приметили. Страшно су се бојали заразе, па су Жућу ноћу одвезли и оставили у шуму. 

Наравно, Жућа је преживео јер је био веома снажан пас, а и помогли су му и вукови који су случајно наишли на њега а ништа нису знали о Корони. Ено га, живи у шуми са вуковима, нема увек довољно хране, нема ни кућицу да се сакрије. Често се сети својих власника и живота у сеоском дворишту и буде му жао што није послушао Лесија.

На конкурсу је учествовао и Лука Благојевић са својом басном:

Неодговорни млади вукови

Живео чопор вукова дубоко у шуми. Ловили су зечеве, лисице и друге шумске животиње које би им се нашле на путу.  Повремено су силазили и у село, када је улов у шуми био мали.

Једнога дана до њих стиже вест да се код људи појавио Корона вирус који је веома опасан. Осим људи, он напада  и псе. Састали се вукови и разговарали о томе.

Старији вукови предложише да је најбоље да неко време не силазе у село. Набавиће они храну и у шуми. Међутим, млади вукови се нису са тим слагали. Дошло је до оштре свађе. На крају су млади вукови обећали да ће послушати савете старијих.

Шта мислите, да ли су испунили обећање. Нису! Сваке ноћи су се по два млада вука искрадала и одлазила у село да хватају овце, козе и друге, за њих, укусне животиње. Сваког јутра се по неки сељанин жалио да му недостају животиње у дворишту, али нису могли ухватити лопове.

Једнога дана један сеоски пас се разболе од короне и угину. Док су сељани размишљали где да га закопају, један се досети и рече им да га оставе пред улазом у село. То је била замка за вукове који обилазе њихова дворишта.

И заиста, када је пала ноћ, један млади вук је наишао на угинулог пса за кога је мислио да спава. Био је млад и неискусан. Појео је пса и вратио се у шуму својим друговима у чопиру.

После десетак дана вукови су, један по један, почели кашљати, куњати и нису могли ништа јести. Питали су се шта их је то снашло док се један није досетио да се сигурно неки од њих нису држали договора. Узалудне су биле и љутње и критике. Скоро цели чопор се разболело. Неки су успели да победе болест, али  трећина чопора је угинула и то они старији, искуснији и разумнији вукови. Млади су се кајали због свог поступка, али од кајања нису имали никакве користи.