Недоумице једне учитељице пред полазак у школу

 Данас је 15. август а ја већ увелико размишљам, промишљам, вагам... како ће изгледати настава од 1. септембра. Пре свега, како ће изгледати моји часови?

    Маске су обавезне. И за нас и за децу. Колико је здраво да 5-6 сати будемо под маскама? Хоће ли нам неко обезбедити исте или ћемо морати сами да их купујемо? Шта ће радити родитељи који имају  2 или више ученика? Хоће ли ђаци заиста носити те маске или ће им сметати па ће почети да их скидају и кад треба и кад не треба? Где ће одлагати маске када их скину? Шта ако их после помешају, па ставе туђу?

  Хоћемо ли се разумети док комуницирамо? Шта је са осмехом? Хоћемо ли се уопште смејати? Како ћемо знати да се неко смеје? И уопште, како ћемо пратити расположење ученика? Или нам то више неће бити важно?

     Морамо држати дистанцу. Значи, не смем да приђем ученику, не смем да проверим шта је урадио, да га потапшем по рамену, не дај Боже, помилујем по коси. Само дистанца, резервисаност, озбиљност и брзина да бисмо се уклопили у 30 минута. Деца не смеју да шетају по учионици, да приђу једни другима, да завире једни другима у свеске и књиге. Морају да смире своју радозналост и у сваком тренутку размишљају о својој безбедности. Да ли су они дорасли том задатку? Па, знамо да ни ми одрасли нисмо дисциплиновани када је реч о мерама заштите од короне. Колико смо само пута онако колективно критиковани због тога и због повећања броја заражених?

      Деца ће моћи да скину маске када слушају предавања. Они за то време вероватно неће дисати, неће удисати ваздух из учионице који је, може бити, засићен вирусом? Друга је ствар што у млађим разредима скоро и да нема предавачке наставе. Све се своди на интеракцију и комуникацију (о групном раду и раду у пару не смем ни да размишљам). Када крену напоље морају да ставе маске и са њима прођу кроз ходник. Ко ће их задржати када, ипак у пуном трку и без маске протрче кроз ходник?

          Свака учионица ће морати да има бар једно средство за дезинфекцију руку, а ђачки санитарни чвор сапуне и убрусе. Знамо колико су деца спретна и економична у коришћењу истих. Хоће ли бити издвојено довољно средстава за то? Спремачице ће за рекордно време извршити дезинфекцију свих просторија и инвентара. Да ли је то реално са овим бројем спремачица? Једино да се организује неки турнир, па ко буде најбржи добија новчану награду.

          Искрено, ја сам збуњена и уплашена. Кажу да смо ми задужени за спровођење свих прописаних мера. Шта друго да помислим, осим да смо и одговорни ако нешто пође по злу. Бојим се и да коментаришем ону препоруку о постојању просторије за изолацију ученика код којих се примети неки од симптома и мерама за поступање у тим ситуацијама.

     Кажем, знам како је мени, али  родитељи драги, не бих да сам ни у вашој кожи. На вама је одлука и, рекла бих ризик, да ли ћете послати дете у школу.

          Не спорим, онлајн настава нам је дуго трајала. Септембар је у млађим разредима обично резервисан за понављање градива из претходног разреда. Не би било на одмет да мало у учионици разјаснимо области које су деци представљале проблем, али како? У нормалним условима. У овим условима, бојим се да ни тај циљ нећемо остварити. Имаћемо више штете него користи.

        На крају, имам и основани страх за свој живот јер спадам у ризичну групу. Наравно, нисам једина. Колико видим, о нама нико није размишљао. Једино безбедно нам је решење да, ако можемо, отворимо боловање и примамо умањену плату док се не пређе поново на онлајн наставу, а то ће се сигурно десити и то врло брзо. Е сад, то је решење за нас, али изгледа себично и неозбиљно. Радићу онлајн, нећу у учионици. Час овако, час онако. Знамо да деца баш и не воле те честе промене у школи. А ми децу стављамо у нову позицију, да, осим прилагођавања новим прописима о понашању у школи, морају да се прилагоде новом учитељу/учитељици.

Имало би ту још што-шта коментарисати и полемисати, али  нека од мене буде толико. Мало ли је?

      Па  сад, колеге, колегинице, родитељи и децо, нек' нам је Бог на помоћи!