*Оперативни планови рада за прве две седмице месеца септембра, за 2. разред основне школе

СРПСКИ ЈЕЗИК

МАТЕМАТИКА

СВЕТ ОКО НАС

ЛИКОВНА КУЛТУРА

МУЗИЧКА КУЛТУРА

ФИЗИЧКО И ЗДРАВСТВЕНО ВАСПИТАЊЕ

Недоумице једне учитељице пред полазак у школу

 Данас је 15. август а ја већ увелико размишљам, промишљам, вагам... како ће изгледати настава од 1. септембра. Пре свега, како ће изгледати моји часови?

    Маске су обавезне. И за нас и за децу. Колико је здраво да 5-6 сати будемо под маскама? Хоће ли нам неко обезбедити исте или ћемо морати сами да их купујемо? Шта ће радити родитељи који имају  2 или више ученика? Хоће ли ђаци заиста носити те маске или ће им сметати па ће почети да их скидају и кад треба и кад не треба? Где ће одлагати маске када их скину? Шта ако их после помешају, па ставе туђу?

  Хоћемо ли се разумети док комуницирамо? Шта је са осмехом? Хоћемо ли се уопште смејати? Како ћемо знати да се неко смеје? И уопште, како ћемо пратити расположење ученика? Или нам то више неће бити важно?

     Морамо држати дистанцу. Значи, не смем да приђем ученику, не смем да проверим шта је урадио, да га потапшем по рамену, не дај Боже, помилујем по коси. Само дистанца, резервисаност, озбиљност и брзина да бисмо се уклопили у 30 минута. Деца не смеју да шетају по учионици, да приђу једни другима, да завире једни другима у свеске и књиге. Морају да смире своју радозналост и у сваком тренутку размишљају о својој безбедности. Да ли су они дорасли том задатку? Па, знамо да ни ми одрасли нисмо дисциплиновани када је реч о мерама заштите од короне. Колико смо само пута онако колективно критиковани због тога и због повећања броја заражених?

      Деца ће моћи да скину маске када слушају предавања. Они за то време вероватно неће дисати, неће удисати ваздух из учионице који је, може бити, засићен вирусом? Друга је ствар што у млађим разредима скоро и да нема предавачке наставе. Све се своди на интеракцију и комуникацију (о групном раду и раду у пару не смем ни да размишљам). Када крену напоље морају да ставе маске и са њима прођу кроз ходник. Ко ће их задржати када, ипак у пуном трку и без маске протрче кроз ходник?

          Свака учионица ће морати да има бар једно средство за дезинфекцију руку, а ђачки санитарни чвор сапуне и убрусе. Знамо колико су деца спретна и економична у коришћењу истих. Хоће ли бити издвојено довољно средстава за то? Спремачице ће за рекордно време извршити дезинфекцију свих просторија и инвентара. Да ли је то реално са овим бројем спремачица? Једино да се организује неки турнир, па ко буде најбржи добија новчану награду.

          Искрено, ја сам збуњена и уплашена. Кажу да смо ми задужени за спровођење свих прописаних мера. Шта друго да помислим, осим да смо и одговорни ако нешто пође по злу. Бојим се и да коментаришем ону препоруку о постојању просторије за изолацију ученика код којих се примети неки од симптома и мерама за поступање у тим ситуацијама.

     Кажем, знам како је мени, али  родитељи драги, не бих да сам ни у вашој кожи. На вама је одлука и, рекла бих ризик, да ли ћете послати дете у школу.

          Не спорим, онлајн настава нам је дуго трајала. Септембар је у млађим разредима обично резервисан за понављање градива из претходног разреда. Не би било на одмет да мало у учионици разјаснимо области које су деци представљале проблем, али како? У нормалним условима. У овим условима, бојим се да ни тај циљ нећемо остварити. Имаћемо више штете него користи.

        На крају, имам и основани страх за свој живот јер спадам у ризичну групу. Наравно, нисам једина. Колико видим, о нама нико није размишљао. Једино безбедно нам је решење да, ако можемо, отворимо боловање и примамо умањену плату док се не пређе поново на онлајн наставу, а то ће се сигурно десити и то врло брзо. Е сад, то је решење за нас, али изгледа себично и неозбиљно. Радићу онлајн, нећу у учионици. Час овако, час онако. Знамо да деца баш и не воле те честе промене у школи. А ми децу стављамо у нову позицију, да, осим прилагођавања новим прописима о понашању у школи, морају да се прилагоде новом учитељу/учитељици.

Имало би ту још што-шта коментарисати и полемисати, али  нека од мене буде толико. Мало ли је?

      Па  сад, колеге, колегинице, родитељи и децо, нек' нам је Бог на помоћи!

          

* Ми смо добри баснописци - 3. награда на конкурсу

     На конкурсу ,,Радионица баснописаца'' који је расписала Задужбина ,,Доситеј Обрадовић'' Београд, Андрија Стаменковић освојио трећу награду у категорији ТЕКСТ - ИЛУСТРАЦИЈА, за басну ,,Ко тражи веће, изгуби из вреће''. 
Честитамо!

Задужбина ,,Доситеј Обрадовић''

Ко тражи веће, изгуби из вреће

Живео пас Жућа у једном сеоском двиришту. Имао је своју лепу кућицу  и довољно  хране и простора за шетњу у дворишту. Поврх свега, ту су живела још два пса Леси и Ади па није био сам, имао  је са ким да се дружи.

Једнога дана Леси је чуо како његови власници разговарају да је завладао Корона вирус и да морају сви да се чувају, да не излазе из куће без преке потребе. Такође, договорили су се да, ако се неки од њихових паса зарази отераће га од куће. Послаће га у шуму. То је испричао својим другарима Жући и Адију. Леси је био најстарији. Одмах им је предложио:

-       - Ми овде имамо све. Нећемо напуштати двориште док се та пандемија не смири.

Ади је прихватио одмах овај предлог, али, Жућа је био веома несташан пас. Он није никога слушао. Свакога дана је бежао из дворишта и лутао селом са псима попут њега. Леси га је стално критиковао, али узалуд. На крају су са Адијем почели да зазиру од њега, да држе одстојање од два метра јер су се бојали да ће их заразити.

После десетак дана Жућа је добио температуру и почео кашљати. Власници су то одмах приметили. Страшно су се бојали заразе, па су Жућу ноћу одвезли и оставили у шуму. 

Наравно, Жућа је преживео јер је био веома снажан пас, а и помогли су му и вукови који су случајно наишли на њега а ништа нису знали о Корони. Ено га, живи у шуми са вуковима, нема увек довољно хране, нема ни кућицу да се сакрије. Често се сети својих власника и живота у сеоском дворишту и буде му жао што није послушао Лесија.

На конкурсу је учествовао и Лука Благојевић са својом басном:

Неодговорни млади вукови

Живео чопор вукова дубоко у шуми. Ловили су зечеве, лисице и друге шумске животиње које би им се нашле на путу.  Повремено су силазили и у село, када је улов у шуми био мали.

Једнога дана до њих стиже вест да се код људи појавио Корона вирус који је веома опасан. Осим људи, он напада  и псе. Састали се вукови и разговарали о томе.

Старији вукови предложише да је најбоље да неко време не силазе у село. Набавиће они храну и у шуми. Међутим, млади вукови се нису са тим слагали. Дошло је до оштре свађе. На крају су млади вукови обећали да ће послушати савете старијих.

Шта мислите, да ли су испунили обећање. Нису! Сваке ноћи су се по два млада вука искрадала и одлазила у село да хватају овце, козе и друге, за њих, укусне животиње. Сваког јутра се по неки сељанин жалио да му недостају животиње у дворишту, али нису могли ухватити лопове.

Једнога дана један сеоски пас се разболе од короне и угину. Док су сељани размишљали где да га закопају, један се досети и рече им да га оставе пред улазом у село. То је била замка за вукове који обилазе њихова дворишта.

И заиста, када је пала ноћ, један млади вук је наишао на угинулог пса за кога је мислио да спава. Био је млад и неискусан. Појео је пса и вратио се у шуму својим друговима у чопиру.

После десетак дана вукови су, један по један, почели кашљати, куњати и нису могли ништа јести. Питали су се шта их је то снашло док се један није досетио да се сигурно неки од њих нису држали договора. Узалудне су биле и љутње и критике. Скоро цели чопор се разболело. Неки су успели да победе болест, али  трећина чопора је угинула и то они старији, искуснији и разумнији вукови. Млади су се кајали због свог поступка, али од кајања нису имали никакве користи. 

*Годишњи извештај за 2019/20. и лични план стручног усавршавања за 2020/21.

ПРЕГЛЕДАЈТЕ

ОВДЕ

*КОЛЕГИЈАЛНОСТ У ВРЕМЕ КОРОНЕ

КОЛЕГИЈАЛНОСТ  У ВРЕМЕ КОРОНЕ

Већ одавно је на Фејсбуку оформљен позамашан број група у којима просветни радници размењују своја знања, информације, искуства, припеме, презентације, тестове, наставне листиће... Одлично функционишу и олакшавају и оплемењују наш рад.

Знамо да су ова деца која долазе у школу деца модерног времена. Без увреде, паметна, али већини мањка пажња. Како то превазићи? Тако што ћемо бити занимљиви, иновативни, инспиративни... Одавно смо то схватили и трудимо се да наши часови буду динамични и да држе ученичку пажњу. То није нимало лако.

Наравно, свако дете је јединствена и непоновљива индивидуа. Не могу сви да прате исти програм, не могу сви да постигну исте резултате. А родитељи очекују управо то, резултате. То са собом носи потребу за индивидуализацијом наставе. Потребно је свој радприлагодити сваком детету. Ух, тежак задатак! Да бисмо то остварили потребна је једна опсежна припрема за сваки појединачни час. Треба осмислити и унапред припремити гомилу различитог материјала. За учитеља са већим бројем ученика то значи целодневни рад. А слободно време?

Ту ступају на сцену ове Фејсбук групе. Велики број колега и колегиница несебично дели урађене материјале. Одличне. Креативне. Врло често се ту нађе нешто што другима није пало на памет. Полако, створена је база различитог материјала доступна свим просветним радницима. Сложићемо се да то у многоме олакшава овај наш веома одговоран посао. А такви смо ми, просветари. Одговорни. Ентузијасте. Понекад дигнемо свој глас, али не посустајемо када је у питању рад са децом. Зашто? Зато што волимо свој позив. Зато што волимо децу.

У овом послу нема места сујети, себичности, лењости. Ми образујемо и васпитавамо будућност ове земље.

А онда се, изненада, појавила Корона вирус. Све је на тренутак стало. Али, само на тренутак. Већ следећег тренутка смо наставили са радом. Овога пута, на даљину. Показало се да и то умемо, да и то можемо. Са кнедлом у грлу комуницирамо са нашим ученицима и дајемо све од себе да резултати не изостану.

Наше Фејсбук групе сада више него икад долазе до изражаја. Ту се несебично размењује све што је урађено у време Короне. Чини ми се да је креативност просветних радника тада доживела свој успон. Толико је дивних, корисних, употребљивих, занимљивих, креативних радова подељено. Хвала свим администраторима ових група!

Али, није се ту стало! Формирана је феноменална група НАСТАВНИЧКА МРЕЖА ТОКОМ ПАНДЕМИЈЕ, БАЛКАНСКА НАСТАВНИЧКА МРЕЖА. Већи број администратора, подељених по разредима и предметима, свакодневно су нам делили одличне радове намењене учењу на даљину. Хвала им на утрошеном времену и истрајности!

И тако, учење на даљину је било захтево, било је напорно. Много времена смо проводили уз рачунаре, али били смо колегијални, солидарни, јединствени. Ова непријатна ситуација која нас је задесила као да је из нас извукла оно најбоље. И треба тако и да остане.

Сви се искрено надамо да ћемо наредне школске године радити у учионици. Ужелели смо се и ми и деца! И једни других и наше учионице, и наше школе! Такође, надам се да ћемо и на даље бити овако јединствени и вредни, а да ће НЕКО то препознати и наградити.