КАКО ПРОНАЋИ ЖЕЉЕНИ ЧЛАНАК НА БЛОГУ?

Упутство за претрагу:

Испод овог упутства ћете уочити могућност Претражи овај блог. У бело поље унесите неколико кључних речи за претрагу. Кликните на претрага. У средишњем делу блога, где су чланци, изнад последњег чланка ће се појавити списак постова који садрже кључне речи.

Испод цитата имате и Ознаке за чланке. Кликом на одређену ознаку отварате све чланке из те групе.

У Архиви чланака, кликом на троуглић поред одређеног датума отварате наслове чланака из те седмице. Појединачно чланке отварате кликом на њихов назив.

Горе, испод назива блога исписани су називи страница(20). У њима су разврстани сви садржаји блога. Странице садрже линкове ка одређеним сајтовима или чланцима на блогу.

недеља, 21. април 2013.

*Србија кроз векове - територија и владари: Деспот Стефан Лазаревић, Деспот Ђурађ Бранковић...

,,Велика идеја, ако је лишена етике, није никаква идеја.'' Јуш Козак

Драги четвртаци, настављамо са лекцијама из природе и друштва! Надам се да ће вам ово помоћи:

Деспот Стефан Лазаревић

  Стефан Лазаревић познат и као Стеван Високи је био син кнеза Лазара . У своје време је важио за једног од најбољих витезова и војсковођа, а његова књижевна дела га чине једним од највећих српских књижевника у средњем веку.

  Након очеве погибије у Косовском боју 1389. године, као малолетан је дошао на власт и уз помоћ мајке Милице Хребељановић је владао до свог пунолетства 1393. године.

  Као отомански вазал, предводио је српске помоћне одреде у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре. После битке код Ангоре је од Византинаца у Цариграду добио титулу деспота (1402), а крајем 1403. или почетком 1404. године, ступио је у вазалне односе и са мађарским краљем Жигмундом од кога је добио Мачву, Београд (у који 1405. године сместио своју престоницу), Голубац и друге поседе, а касније (1411) и Сребреницу.

  После великог пораза код Ангоре, отпочео је грађански рат у Отоманској империји, али и сукоби међу српском властелом, прво између Лазаревића и Бранковића, а потом и између самог Стефана и његовог млађег брата Вука. Сукоби у Србији су се окончали 1412. године измирењем Стефана и његовог сестрића Ђурђа, док је као победник из борби међу Османлијама изашао 1413. године Мехмед I, захваљујући српској помоћи, након чега је, за Србију, уследио период мира. После смрти свог сестрића Балше III Балшића, наследио је Зету, око чијих приморских градова је водио рат против Млечана. Пошто није имао деце, Стефан је на сабору у Сребреници 1426. године именовао свог сестрића Ђурђа за наследника.

  На унутрашњем плану, он је сломио отпор властеле, а периоде мира је искористио за снажење Србије у политичкомекономском,  културном и војном погледу. Он је 29. јануара 1412. године објавио „Законик о рудницима“, са посебним делом којим се уређује живот у, тада највећем руднику на Балкану, Новом Брду. Тиме је додатно појачао развој рударства, које је било главна привредна грана тадашње Србије, тако да је крајем његове владавине Србија била један од највећих произвођача сребра у Европи. На пољу архитектуре, наставља се развој Моравског стила, који је започео у доба његовог оца градњом Раванице и Лазарице.
  Био је велики покровитељ уметности и културе пружајући подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избеглицама из околних земаља које су заузеле Османлије. Поред тога, он је и сам био писац, а његово најзначајније дело је „Слово љубве“ које се одликује ренесансним цртама. Поред књижевног стваралаштва самог деспота, у овом периоду се, између осталих, јављају Константин Философ и Григорије Цамблак, а развија се и богата преписивачка делатност (такозвана Ресавска преписивачка школа).


Деспот Ђурађ Бранковић

  Ђурађ Бранковић Смедеревац, српски деспот (рођ. 1377, владао 1427 — 1456), други син Вука Бранковића и Маре, ћерке кнеза Лазара. Носио је име по свецу (Ђорђу Кападокијском), као и његов унук Ђорђе Бранковић, иако нису имали исто презиме, већ су се по именима очева презивали један Вуковић, а други Стефановић. Од времена Мавра Орбинија (1601. године), историја њихову породицу назива Бранковићима.

  Ђурађ је у почетку био на страни свог ујака, деспота Стефана Лазаревића. После битке код Ангоре (1402. године), између њих је дошло до разлаза и сукоба. Гоњен од Стефана због својих веза са Турцима, Ђурађ је побегао султану Сулејману, наследнику Бајазита, и са турском војском пошао против њега. Из борби која је уследила на Косову (Грачаничка битка21.11. 1402.), Стефан је изашао као победник. Отада је Ђурађ водио туркофилску, а деспот Стефан угрофилску политику у Србији.

  После смрти кнегиње Милице (1405. године), Ђурђу се придружио и млађи Стефанов брат Вук, који је тражио за себе пола државе. Уз помоћ султана Сулејмана, они су постигли знатне успехе и добили јужни део Србије. Када се против султана Сулејмана подигао његов брат султан МусаВук Лазаревић је погинуо од руке Мусиних људи, кажњен ради издаје (1410. године), а Ђурађ се, мајчиним посредовањем, код њене најмлађе сестре принцезе Оливере помирио са ујаком (1412. године).

  Као заповедник српске војске, Ђурађ је решио, у одлучној бици под Витошом (1413. године), борбу између Мусе и брата му султана Мехмеда I, напавши и победивши првог.

  Годину дана после тога (1414.), узео је за жену Јерину (Ирину) Кантакузен. Јерина му је била друга жена, име прве жене није сачувано (жена са којом је имао ћерку Јелену и вероватно ћерку Мару), док је Јерином имао четири сина (Тодора, ГргураСтефана и Лазара) и још једну ћерку Катарину.


  Од 1422. до 1426. Ђурађ се дуже задржавао у Зети, где је једно време ратовао против Млечана1426. године се спомиње његов свечани дочек у Дубровнику. Те исте године, на државном сабору у Сребрници код Страгара, Ђурађ је био проглашен за наследника деспота Стефана. Угарски краљ Жигмунд Луксембуршки је споразумом у Тати признао Стефанову вољу, али је заузврат тражио да му се после смрти Стефанове врате Мачва са Београдом и град Голубац.


После Ђурђа Бранковића, смењивали су се (ово, наравно, нећете све запамтити, али ћете имати увид у целину): 

Вук Бранковић, деспот Србије (1471-1485)
Ђорђе Бранковић, деспот Србије (1486-1496)
Јован Бранковић, деспот Србије (1496-1502)
Иваниш Бериславић, деспот Србије (1504-1514)
Стеван Бериславић, деспот Србије (1520-1535)
Јован Ненад, самозвани српски цар (1526-1527)
Радослав Челник, владар Сремског војводства (1527-1530), врховни војсковођа цара Јована Ненада
Радич Божић, деспот Србије (1527-1528)
Павле Бакић, деспот Србије (1537)
Стефан Штиљановић, деспот Србије (1537-1540)
Јован Монастерлија, подвојвода Срба у Аустрији (1691-1706).

Још боље, посетите следећу страницу:
СРПСКИ ВЛАДАРИ



Сеобе Срба

Велика сеоба Срба се односи на две повезане миграције становништва у 17. и 18. веку приликом којих је велики број Срба са Косова и Метохије и јужних крајева прешао на север, у области Хабсбуршке Монархије (данас делови Србије - Војводине, Мађарске и Хрватске) и населио се у деловима хабзбуршке Угарске и Славоније, као и Војне крајине.
Прва сеоба Срба
Сеоба Срба - Паја Јовановић
Велика сеоба Срба одиграла се почетком 1690. године. Савез хришћанских сила и Света лига (Свето римско царствоПољскаРусија и Млетачка република) ратовали су против Османског царства. Аустријска војска је успешно ратовала, ослободила је Угарску, Србију и продрла до Македоније. Приликом проласка кроз СрбијуСрби су подигли устанак и прикључили се аустријској војсци 1690. године. Тада је Француска напала Аустрију, па се аустријска војска повукла из Србије на леву обалу Дунава и Саве. На челу је био Пећки Патријарх Арсеније III Чарнојевић.
Године 1690. у Београду је одржан црквено-народни сабор. Срби су поставили захтев о неком свом изабранику, епископу Исаију Ђаковићу и послали су га аустријском цару Леополду I и тражили су од њега да да дозволи да се населе и да им гарантује црквено-школску аутономију. Послао им је повељу у којој им дозвољава да се населе све до Будима и Коморана и гарантовао им је црквено-школску аутономију уз услов да они буду аустријски војници. Овом повељом је озакоњен положај Срба у Угарској.
Око 37.000 српских породица прешло је у Аустрију, што је најмање 185.000 људи, а 360 села је опустело.
Друга сеоба Срба
Период аустријске владавине потрајао је две деценије (1718.-1739.). Наиме, након новог аустријско-турског рата 1737.-1739.Београдским миром, Турска је повратила изубљене територије и поново је граница упостављена на Сави и Дунаву, а Београд је постао средиште пашалука. Поновно успостављање турске власти довело Друге велике сеобе Срба. Плашећи се турске одмазде, Срби су на челу са патријархом Арсенијем IV Јовановићем 
кренули у Аустрију 1740. године. Турци су на разне начине покушавали да придобију Србе у Београдском пашалуку, због близине границе и због тога су им давали разне привилегије. Притисак на српско становништво у пашалуку био је знатно мањег интензитета него у другим деловима Турске, а и Читлучење је било мање изражено у Беогардском пашалуку. Друга велика сеоба Срба је по броју исељеника и последицама знатно мања.
 Главна територија коју су населили Срби током велике сеобе 1693. године (представљена плавом бојом)


Извор: Вујаклија 



Нема коментара:

Постави коментар

Предлози, сугестије, критике су добродошли! Поздрав!
На мом блогу је све јавно, бесплатно и доступно читаоцима добре воље. Свима је дозвољено да коментаришу (и онима који нису регистровани, немају Google налог и нису чланови блога) Зато би било лепо да на крају коментара напишете бар своје име и презиме.
Од 20.3.2014. АНОНИМНИ коментари неће бити објављивани.