* Учитељица каже...

 

Ја кажем: ,, Имате 10 минута одмора, играјте се у дворишту, не идите у парк, тамо су велики а и блато је''. Све добра деца, деца која никада не би урадила нешто лоше, деца која слушају савете одраслих, деца припремљена да поштују ауторитете... Ипак, више од половине њих ме дочекује са блатњавим патикама. И шта урадити у таквој ситуацији? Рећи ћете;,, Деца су. Пустите децу да се играју. Они воле љуљашке и тобоган.'' Да, и ја тако кажем, али из тог парка ми дођу и са притужбама да их је неко дирао. И опет изигравај судију. И ми то испитамо, изгрдимо онога ко је крив, измиримо се и мислимо да смо завршили, али не! Сутра долази родитељ и исту причу ,,подгрева''.  Али сада прича  није иста;  код куће је испричана друга верзија и она је исправнија! И сви занемарују непослушност с почетка приче. Сви траже правду, казну за онога ко је дирао њихово дете, и то строгу. И увек оно АЛИ.