*Из ђачких вежбанки 2: радови ученица 4. разреда на тему: Доживљај из школе

Доживљај из школе

    Често размишљам како школски дани брзо пролазе. Сваки нови дан обележен је новим знањима, искуством, доживљајима. Трудимо се да неке доживљаје заувек памтимо, а неке бисмо желели да што пре заборавимо.

       Учитељица нас, поред решавања задатака и усвајања лекција, учи лепом понашању, другарству, поштењу... Ми се трудимо да положимо и тај важни тест, тест поштења.

      Један доживљај из првог разреда остао ми је у неизбрисивом сећању.

       Био је тмуран зимски дан. Школски одмор. Изашли смо сви на снег. Сви су били срећни и раздрагани. Грудвање је било у пуном јеку. Одједном сам у снегу угледала нешто тамно што је одударало од зимске белине. То је био нечији мобилни телефон. Одмах ми је било јасно да га је неко дете у игри изгубило. Али, које? Морам то испитати! Подигла сам телефон високо и повикала: ,,Неко је изгубио телефон!''.  Тог тренутка сви су прекинули грудвање и погледали ка мени. Убрзо се појавио један ученик петог разреда који је рекао да је телефон његов. Био је пресрећан. Захвалио ми се љубазно и наставио са игром.

      Сада, после три године, поносна сам на себе што сам тако поступила. Имала сам шест и по година а умела сам да проценим шта треба урадити у таквој ситуацији.

(МЛАДЕНОВИЋ МИЉАНА)

Доживљај из школе

     За ове четири године мог школовања стекла сам многа знања, другове и дреугарице  које ћу памтити. Са многима ћу наставити дружење. Доживљаји из школе заузимају посебно место.

     Доживљај који ми је остао у сећању, десио се у првом полугодишту четвртог разреда.

   Завршавао се час математике. Крај часа најавило нам је школско звоно. Оно исто звоно које нам је звонило још када смо били прваци. Звоно које је толико пута прекидало тешке задатке и позивало на игру. Налази се висико на зиду школског ходника.

      Сви смо весело истрчали у двориште. Нашег ,,Звонка Спасић''', како смо звали звоно, остављали смо иза себе. Најважније је било што пре се укључити у игру.

      Не знам шта ме је навело да подигнем главу и погледам место при врху зида одакле допире тај звук који нам увек измами осмех. Имала сам шта да видим! Звоно је било у пламену! Уплашила сам се да то не изазове пожар и не прошири се на целу школу. Брзо сам позвала учитељицу која је још увек била у учионици.

   Учитељица је обавесила домара и остале раднике који су брзо реаговалчи и угасили ватру. Све се срећно завршило.

       Сада, када је све прошло, са осмехом се сви сећамо како је учитељица утрчала у канцеларију и повикала:,,Људи, изгореће нам школа!''

(МЛАДЕНОВИЋ МАРТА)